„Mladi su jednako motivisani da menjaju, samo se način promenio”

Lana Nikolić

Lana Nikolić

Zanimanje: Novinarka i voditeljka Radio Beograda 202

Mesto stanovanja: Beograd

Biografija:

Rođena 1991. u Prokuplju. Završila osnovne i master studije na Filološkom fakultetu, na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Trenutno na doktorskim studijama na istom fakultetu i stipendistkinja Instituta za digitalne komunikacije kroz stipendiju „Boris Trivan”. U aktivističkom radu posebno zainteresovana za mlade iz osetljivih društvenih grupa, kao i mlade uopšte. U naučnom radu bavi se poezijom i potencijalima digitalnih komunikacija.

1. Kada si poslednji put bio/la u pozorištu?

Hm, ne baš tako skoro, ima nekoliko meseci, ali to je samo zato što sam radila na mnogim stvarima, i onda uveče, kada je vreme za pozorište želim samo da se naspavam. Kada nisu tako netipične okolnosti, jako volim da idem u pozorište i smatram ga pravom kućom za dušu, odatle uvek izađem nekako drugačija, kao da sam se okupala, umila, presvukla i zatresla celim bićem istovremeno.

2. Koju predstavu koju si pogledao/la u poslednje vreme preporučuješ?

Gledala sam razne stvari ove godine, ali mnoge mi se nekako nisu dopale, pa ću izdvojiti svoju zauvek omiljenu predstavu koju sam gledala u Narodnom pozorištu - Bahantkinje. Ako ste u prilici obavezno je pogledajte, iako sam na fakultetu čitala ovu tragediju, ipak sam osetila snažnu potresenost i emociju. To je retka prilika da se sve u nama na neki neobičan način uzdrma. Takođe „Majka hrabrost i njena deca”. Opet, na fakultetu sam čitala originalno delo, ali nekako, ništa ne može da nas pripremi na prave ljude na sceni kako sve to izvode, jedan komad života prepun ličnih vrtloga koji se, naravno, prelivaju i na nas.

3. Koliko često i sa kim najčešće ideš u pozorište?

Obično idem sa dečkom, volim da idem sa njim, jer onda možemo na putu do kuće da komentarišemo svaki detalj, a trudim se da odem bar jednom mesečno, mada iskreno, to teško postižem u realnosti.

4. Ko ti je omiljeni glumac, glumica i reditelj?

Nećete verovati - nemam omiljene ljude ni u jednoj sferi, prosto zato što osećam da svako ima nešto posebno što čini da ne može samo jedna osoba da nam bude najdraža. Volim da vidim Ljiljanu Stjepanović i Nelu Mihajlović, nekako su mi one prototipovi jakih žena koje nalaze načina da kroz neku težinu provuku i humor. Volela sam jako Glogovca, naravno. Na neki način svi ti ljudi na sceni, bilo da ih prepoznajem ili ne, nešto znače, nešto u meni pokreću svojom glumom. Zato mislim da ih ne treba posebno izdvajati. Jednako sam obradovana mladim glumcima i glumicama kao i poznatim imenima.

5. Koji je tvoj stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?

Pozorište je, kao što rekoh, neka vrsta kuće za dušu. I nekako, možda romantičarski verujem da će ono uvek ostati posebno mesto, od izuzetne važnosti za sve nas, a posebno za mlade generacije. Obožavam filmove i muziku, ali jedino nam pozorište daje mogućnost da dišemo kraj nekoga na sceni i u publici, da budemo tu, delimo ovaj trenutak svi zajedno u isto vreme, da osećamo kako se pred nama odmotava priča koja nikada više neće biti baš takva, koliko god puta bila igrana predstava. Pozorište nas podseća na važnost takvog momenta sadašnjosti koji u svakodnevnom životu zanemarujemo vraćajući se u juče ili hrleći u sutra. Mislim da treba mlade u većoj meri upoznavati sa pozorištem, jer tamo se na sceni odvija život sam, a ne snimak života.

6. Mnogo si angažovana u borbi za osvešćivanje društva u vezi sa invaliditetom i mogućnostima ljudi sa invaliditetom. Šta si do sada naučila kroz tu borbu - o sebi, ali i o društvu u kome živiš?

Naučila sam da imam još mnogo posla. Užasno smo neosvešćeni, nekako ne možemo kao društvo da shvatimo da su potencijali osobe sa bilo kakvim hendikepom potencijali kao i kod ljudi bez hendikepa, samo je način na koji on ili ona ispunjava te potencijale svog bića, interesovanja i potrebe, naravno, drugačiji. Stalno pokušavam ljude da naučim da su osobe koje se na bilo koji način razlikuju — osobe, a ne dijagnoza, i da uvek u prvi plan treba staviti taj emotivni, potencijalni, ljudski deo nas, osmeh, na primer, pa tek onda nešto što taj neko ne može, ili prosto radi drugačije od ostalih. Pokušavam i da prenesem saznanje da hendikep ne znači uvek kolica, hendikep je široko polje i obuhvata ljude koji imaju oštećenje vida, sluha, govora, ali i ljude sa retkim bolestima, ili nevidljivim hendikepima poput dijabetesa. Hendikep ne mora uvek da se vidi. Najviše nastojim da ukažem na to da ljudi koji imaju hendikep treba da žive najnormalnije (u skladu sa mogućnostima jer nam je zemlja užasno nepristupačna, i pod tim ne mislim samo na rampe! nego pre svega na predrasude ljudi i nepristupačan prevoz, ulaze u bilo kakve zgrade, liftove i toalete). To najnormalnije, svakidašnje znači da imaju pravo da biraju granu obrazovanja, da mogu da idu na fakultet, da biraju sami partnera ili partnerku i to da li će imati decu.

I dalje se lično susrećem sa čuđenjem kod ljudi kada kažem gde radim, odnosno da uopšte imam posao, da sam na doktorskim, i zamislite! Imam dečka sa kojim živim. To me užasno poražava iznutra, ta zatvorenost ljudi da shvate da je takav život, pun iskustava nešto što treba da bude dostupno svakoj osobi sa hendikepom.

7. Pored borbe za poboljšanje položaja ljudi sa invadlititetom, neretko pišeš i pričaš o svom mentalnom zdravlju, o borbama koje si vodila sama sa sobom i važnosti mentalnog zdravlja uopšte. U kojoj meri se stav o ovoj temi, koja je i dalje tabu u Srbiji, menja, naročito među mladima?

Nisam sigurna koliko se menja, jer se ne bavim time direktno, ali se nadam da će ovi mali pomaci, ili bar moj pokušaj da to prikažem kao važnu stvar o kojoj treba da pričamo, nešto da promene na bolje. Mislim da je negde normalno što mladi toliko pate kad je reč o mentalnom zdravlju - pa naši roditelji su prošli devedesete i često veliko siromaštvo, a od nas se danas očekuje da u ranim dvadesetim već imamo tri paralelna posla, startap, i da smo svašta postigli tokom školovanja. To su sve neka nerealna očekivanja koja pritiskaju mlade, oni koji se ne uklapaju u šablon jako pate i naravno da preispituju sebe i smatraju da nisu dovoljno vredni. Pored toga i dalje imamo problem siromaštva među mladima koji ne mogu sebi da priušte mnogo toga, a odrastaju u društvu gde se status meri modelom telefona i brojem ljudi koji nas prate na instagramu.

Teško je da očekujemo da nam mladi budu ok kada su opterećeni time da nisu dovoljno lepi, dobri, uspešni, i kada ne znaju šta će sutra biti sa njima - setimo se da i dalje imamo mlade koji su prešli tridesetu, a i dalje volontiraju ili rade za platu ispod minimalca. 

Volela bih da mladi budu hrabriji kada treba o tome da govore, da slobodno kažu „nije mi dobro, treba mi pomoć”, za početak sa nekim bliskim da popričaju ako nemaju para za terapiju i psihologa. Kod depresije, na primer, jedan od najužasnijih strahova je taj da se nikad neće završiti, a važno je samo da se setimo da hoće, i da ćemo se opet radovati novom danu. 

Važno je da mame, tate, bliski ljudi znaju da je najopasnije grditi osobu koja se ne oseća dobro, ili govoriti „znam kako ti je”, „saberi se”, „samo si malo neraspoložen/a”. To tera mladu osobu samo da se još dublje povuče u sebe. Mene je spasila mamina rečenica „verujem ti, dođi kući pa ćemo zajedno naći rešenje”.

Važno je da osetimo da ima izlaza i da nismo sami. Ali to znači da kada progovorimo o tome da nam nije dobro, treba da naiđemo na poverenje i podršku.

Rekla bih mladima da je ok što se tako osećaju (svako ko iole misli o smislu, društvenim i finansijskim problemimam i stanju o zemlji mora da se oseti loše), ali da je važno da se sete da će taj osećaj da prođe i da nisu sami. Nikad mi nije teško da pričam o svom iskustvu. Nadam se da može da pomoge ono „kad je ona preživela, valjda mogu i ja”. Samo budite hrabri.

8. Tvoj blog je mesto gde necenzurisano pišeš svoje utiske o svetu i deliš svoja iskustva. Na koje su sve načine proces (kreativnog) pisanja i mogućnost da podeliš svoje misli kroz pisanje važni za tebe?

Uh, pa nisam baš necenzurisana, da jesam, više bih psovala. Šalim se. Pisanje tekstova i poezije, kao i slikanje i razni amaterski formati u digitalnom obliku su mi naravno jako značajni, jer mi pomažu da kanališem okean osećanja koji se uzburkava svakog dana - kada prođem kroz gradski prevoz, pa vidim razne ljude, uvek me nešto pogodi, kada me boli nešto, da nekako prevaziđem taj osećaj, kad čujem neku super pesmu, da je iskomentarišem, da učinim vidljivijima ljude koje intervjuišem, radio kao medij. Važno mi je da stvaram u nekom obliku, mislim da me to na neki način održava živom, pravi ravnotežu unutar mene, koja je uvek uzburkana zbog dešavanja u društvu oko nas, nekih ličnih briga i same lepote koja nas okružuje, ali je pitanje da li je vidimo - divni ljudi, lepo drveće i reke, sladoled, knjige, zagrljaji, kafa. Volim da beležim svet i da osećam, onda to pre ili kasnije pretvorim u tekst, fotografiju, pesmu, sliku. Bliski ljudi to dobro znaju, pa mi je jako dobra drugarica jednom rekla „ne smem više ništa da ti kažem, osvanuću u nekom tvom tekstu”. Evo, ako vam je za utehu, uvek govorim samo o pojavama i događajima, a nikad ne eksponiram ljude imenom i prezimenom. Ali da pamtim, beležim i osećam, to jeste.

9. Mnogo radiš na sebi i učestvuješ u najrazličitijim programima i projektima, a pritom si i na doktorskim studijama. Gde pronalaziš inspiraciju i šta ti daje snagu da ne posustaneš?

Sve što radim izgleda super kul sa strane, ali tu postoje mnoge situacije gde se preispitujem, brinem, ne znam šta dalje uraditi, a da bude mudro. Najviše mi pomaže u tom sakupljanju snage to što redovno plačem, kad god osetim potrebu za tim, uvek ostavim sebi prostora da osetim sav užas pred svetom, zabrinutost, strah, patnju, hronični bol, želju da ljudi oko mene budu dobro, legnem i pustim da me preplavi, malo plačem ili samo ćutim, ali uvek osetim, ne bežim od svega toga i kad ostavite sebi vremena da procesuirate emocije i brigu i sreću, onda ustanete jači. Svima nam treba vremena da se odmorimo, ne samo fizički, nego i mentalno. Naravno, mnogo snage i podrške mi daje porodica, posebno dečko koji je već navikao da svake večeri imamo razgovor o smislu života i svega što radim, ha-ha. Ali da nije svega toga, tog prostora koji sam za sebe napravila i umetnosti, kao i muzike, ne znam koliko bih mogla da sve ovo radim ovakvim tempom.

10. Koji vid aktivizma smatraš najprijjemčiviji za mlade ljude danas, u eri tehnologije, internet-revolucionara i, kako se čini, manjka motivacije za promenom?

Uverena sam da nije reč o manjku motivacije za promenom. Prosto je internet doneo jednu novu vrstu života i revolucije, a nismo se suočili ni sa čim sličnim do sada, pogotovo kada je reč o fenomenu društvenih mreža. Mladi su jednako motivisani da menjaju, samo se način promenio, i što je najbolje - menja se svakog trenutka!

Mislim da je u ovom trenutku najbolja kombinacija društvenih mreža i rada uživo, poput radionica, razgovora, tribina. Ali, ko zna šta će biti prava mera sutra? Imamo toliko potencijala oko sebe i to je najlepše. 

Lično verujem da je najbolje biti jako iskren, otvoren da učiš, otvoren za različitosti i voljan da saslušaš i zagrliš, kao i da daš ljudima prostora. A ostalo se posloži u hodu, jer tako se vrlo često najbolje i uči.

Lanu u HuPikon upisala: Milana Vojnović