Ljubica Beljanski-Ristić: "Pozorište pokazuje limite svega"

Milana Vojnović
sep 2019.

Ljubica Beljanski - Ristić je dramski pedagog i osoba koja već 40 godina radi i pomera granice u ovoj oblasti. Dobitnica je brojnih nagrada u oblasti pozorišta za mlade i doprinos u okviru nje, od kojih je poslednja nagrada za doprinos razvoju, nagrada za životno delo Centra za dramski odgoj u Hrvatskoj. Bila je na čelu Škozorišta, koje je omogućavalo deci i mladima da podele svoje ideje koje su služile kao osnova za dalji rad i njihovo samo-izražavanje. Poslednjih 20 godina, Ljubica se nalazi na čelu Bitef Polifonije, pratećeg programa Bitef festivala, a koji je ustanovljen sa ciljem da se izvedu predstave nastale procesima između dve Polifonije. Ovaj program je namenjen deci i mladima i zasniva se na pozorištu participacije - za koje Ljubica smatra da je i budućnost pozorišta u vioskotehnološkom svetu u kome živimo.

Svoj život ste posvetili radu sa decom, odnosno dramskoj pedagogiji. Kako su se generacije sa kojima ste radili menjale? Koja je razlika između dece koja su odrastala pre deset ili petnaest godina i današnje dece?

Da, škozorište ne postoji, ali postoje drugi oblici koji su izrasli iz škozorišta. Uglavnom sve što sam radila je imalo neki svoj period, a onda se pretvaralo u nešto drugo, i to je super. Meni je još dok sam bila mala i kada sam bila mlada, bilo zanimljivo da slušam kada mi stariji pričaju kakvi su oni bili kada su bili deca, za razliku od mnogih kojima je to bilo dosadno i koji su imali otpor prema tim pričama. To je u stvari jedno stalno ciklično ponavljanje istih priča. Naravno da su različite generacije iz godine u godinu. Ja već 40 godina radim sa mladima ili da bolje kažem - oni rade sa mnom. Postoje razlike, na nekom površinskom nivou - po pitanju uslova života, ali kada se uđe u neke procese koji su dublje prirode tu je uvek jedna ista stvar, koja je jako važna zato što njoj težite kroz rad sa mladima. I tek kada se dešava nešto što je važno i za njih i za vas, ono zbog čega ste zajedno, dolazi se do suštine. To je za nas bila oblast drame i pozorišta, gde su oni bili ne samo učesnici već i stvaraoci. Sve generacije donose svoje probleme i iskaze onog u čemu žive i to je ogledalo ne samo mladih nego i nas i trenutka u kome žive. 

Škozorište je bilo jedan od vaših glavnih projekata. U njemu se deca oslobađaju i uče kroz igru. Da li i samo pozorište onda može biti mesto učenja, i u kojoj meri, kako za male tako i za odrasle gledaoce?

Škozorište je nastalo kao potreba i želja da postoji nešto što je stvaralačko i gde će upravo deca biti stvaraoci. Onda je iz tog stavarlačkog poziva nastalo mnogo toga, a između ostalog i da je to što radimo veoma važno i da treba da utiče i na samo učenje, ali i shvatanje i razumevanje samog života i stvari uopšte. Prva predstava nastala iz pozorišta participacije, koje je proisteklo iz Škozoršta, bavila se temom škole. Ispostavilo se da sve igrice u kojima smo predstavljali školu i gde su deca osmišljavala kako treba da izgleda čas, upravo sve ono čemu teže reforme u školstvu - na primer da čas biologije treba da se održava u prirodi. 

 Naravno, u pozorištu može da se uči. Ono se bavi nečim što su situacije, odnosi, delovanje likova u situacijama, različitim stvarima koje su važne, a teme mogu biti različite. Bavljenje pozorištem koje se bavi školskim predmetima, nastavom ili školskim programom, do sada se pokazalo kao metod koji daje dobre rezultate.  Postoje razrađene metodologije koje se i kod nas sada već uspešno primenjuju. 

Kako je tehnološki napredak uticao na zainteresovanost mladih za pozorište?

Naravno da promene uvek, posebno tehnloške, utiču na odnos prema pozorištu, ali ono i dalje živi. I uvek ima onih koji vole da idu u pozorište i pozorište se menja. 

Mislim da i pozorište takođe dobija nešto što imaju i nove tehnologije, a to je jača participacija, imerzivno pozorište. Evo i na Bitefu ove godine ćemo imati pozorište participacija. Ja se pozorištom participacija bavim već 40 godina i mislim da nove tehlogoije mlade privlače jer imaju osećanje aktivnog učestvovanja i da su oni koji nose glavnu reč, i utiču na ono što se stvara. Tu ima i pratećih stvari koje kritikujemo. Ja mislim da je najvažnije da postoji ponuda različitih stvari i ma koliko bili pod pritiskom, jer to jeste jedna tehnologija koja vas pritiska i koja vas uvlači, mislim da je najbolje da postoje razne stvari i izbor i da će se uvek naći ljudi koji su zainteresovani i za jedno i za drugo. Vrlo je važno da nove tehnologije postoje, samo treba naći način da ih koristimo tako da one budu dobre za život. Vrlo je jednostavno. 

Lepo je živeti bez tehnologije, ali uvek neka tehnologija postoji. 

Kako bi onda trebalo pripremiti decu za posetu pozorištu i gledanje predstave? 

Najbolja priprema za sve je ako se nešto radi neposredno. Ako postoje radionice i dramske sekcije, to već znači pripremu za odlaske u pozorište. Odlasci u pozorište i samo vođenje dece u pozorište gde se deca utišavaju i opominju jeste znak da sa decom treba raditi drugačije. Sa njima treba raditi tako da gledaju predstavu i da nakon gledanja toga što se dešava na sceni ponesu nešto korisno za život. Ukoliko to ne mogu, onda je bolje da su se bavili nekim drugim stvarima. Takođe, samo sedenje u školi, bez aktivnog slušanja  nastave, jeste jedna od stvari koja uništava sve ono što se tamo radi. Tako i dolasci gde deca više ne gledaju nego što gledaju ono što se dešava, uništava vrednost onoga što oni mogu da dobiju. 

Koji je bio najveći izazov za vas tokom 40 godina rada u Škozorištu? 

Za mene lično je najveći izazov bilo da radim sa decom od 12 godina naviše, tim uzrastom za koji mnogi kažu da je nemoguć za rad, gde je trebalo da ih okupim i da radimo, ali ne da im i ja govorim šta treba da se radi, već da otvorim prostor za razgovore, njihove ideje i razmišljanja o tome kako oni zamišljaju pozorište i procese kroz koje će oni stvarali pozorište za svoje vršnjake. Naravno, ja sam tada imala iskustva koje nije malo u to vreme, ali sam uspela sebe da savladam da ne budem ja ta koja se stavlja iznad i da određujem šta će da se radi i kako, već da imam dovoljno osetljivosti i otvorenosti da u svakom trenutku i u toku svih procesa osluškujem koje su to ideje i da ih kroz zajednički rad sprovedemo i ostvarimo. To je bio najveći izazov - savladati sebe. A tako je i danas, sa Bitef polifonijom. To je uvek najveći izazov. 

Pored Škozorišta, tu je i CEDEUM, osnovan sa idejom da se drama primenjuje u nastavi. Koliko su se srpske škole, i obrazovni sistem uopšte, pokazali kao plodno tle za primenu drame u nastavi?

CEDEUM je, kao i Škozorište, nastao iz Centra za kulturu Stari grad. Osnovan je sa ciljem da okupi ne samo umetnike, već i druge stručnjake da promovišu dramu ne samo u obrazovanju već i u umetnosti i nekim drugim oblastima u kojima se može raditi interaktivno, kroz radioničarske principe sa dramskim strukturama. Mislim da je to ostala baza koja je jako uticala da se kroz reforme i strategije koje su bile pokrenute, drama i pozorište nađu u fokusu i otvaranju prostora za delovanje i postojanje. Nakon reforme 2000.godine, tokom jedne školske godine je postojao predmet umetnosti koji se sastojao od likovne umetnosti, drame i pokreta i kroz to je prošla jedna generacija. Nakon toga je došlo do rušenja celog sistema te 2000.godine. I sada sve postoji u zakonskim okvirima, ali je stvar u tome na koji način sve to ulazi u praksu. Treba raditi na tome kako da ovakve prakse postanu stalne, čini mi se da je to konstantno ubacivano i izbacivano iz obrazovnog sistema. Čini mi se i da je uvođenje drame u stalni školski program prilično opasno jer se bavi nekim stvarima koje nisu naivne i teži da osnažuje razne stvari koje su važne na odnosu na vlast i na ostale, kada je običan čovek u pitanju. Takav rad daje snagu koja ponekad može da bude ne samo stvaralačka i umetnička već i da donosi promenu. Možda ne može da promeni svet kao što neki kažu, ali u svakom slučaju utiče na promene. Dovelo bi do razvoja mišljenja, jer se bavi nečim što je život i temama koje su večne: večna borba dobra i zla i nečega što je pitanje moći i nasilništva. Na kraju, večna tema pozorišta i jeste neko nasilje. Ali pozorište pokazuje i limite svega, da je sve promenljivo i da ne može sve da večno traje. 

Koje teme je nemoguće obraditi kroz ovakav pristup?

Postoje teme koje se stalno vrte, a postoje i teme koje neko vreme otkrije. Postoje teme koje su važne u nekom trenutku. Postoje i neka dela koja uvek iznova otkrivamo - kao Šekspirova - gde uvek ima nešto novo, što je važno u datom trenutku i o kojima ima da se nešto kaže. Postoje tabu teme koje pozorište takođe donosi i otkriva na svoj specifičan način. I mislim da svaka tema može da ima mesto u pozorištu, kao i u životu. Budući da i danas postoje predstave koje se bave ozbiljnim temama i da ima prostora da se to nešto iskaže, ima nade. To je borba na različite načine. U svakom slučaju, dobro je da postoje. 

Osnivanje Bitef polifonije je bila vaša ideja i već 20 godina ste njena urednica - zašto ste za ključnu reč odabrali baš reč polifonija? 

Polifonija je nastala kao projekat u okviru većeg projekta Evropske fondacije za kulturu iz Amsterdama i Mreže fondacije za otvoreno društvo iz jugo-istočne Evrope, okupila je bila oko 12 zemalja sa ciljem da se podrži uloga u radu umetnika sa mladima u vremenima krize, nakon ratnog stanja. Kod nas je taj projekat imao 3 velika segmenta koji su imali jedan naslov - Igra za život, a inspirisan je pripovetkom Aska i Vuk, gde Aska prevladava vuka igrajući. Evo 20 godina se taj naslov Igra za život provlači i ove godine ćemo upravo o tome govoriti na jednom okruglom stolu. Sam naziv polifonija je u stvari bio naziv jednog od segmenata programa koji je vodio CENPI- Centar za novo pozorište i igru, koji više ne postoji, a koji se bavio multikulturalnim programom, i budući da je voditelj tog projekta nazvao taj projekat Polifonija, uključujući i našu prezentaciju i ostale delove Bitefa. To je ispalo jako dobro, zato što je dalo osnovni koncept kasnijeg ostanka pratećeg programa Bitefa i naziva Bitef Polifonija. Na prvoj Polifoniji bila su tri segmenta - jedan je bio seminar za umetnike i kulturne menadžere, drugi je bio prezentacija našeg projekta koji je vodio CEDEUM, a treći je bila evaluacija koju je vodila Evropska kancelarija za kulturu sa gostima i sa svima onima koji su učestvovali u tom programu. Sledeće godine se nije baš očekivalo da će opet Evropska fondacija da napravi evaluaciju programa, a mi iz CEDEUMA smo odlučili da iznova uđemo u to, jer smo već imali projekte koji su se nastavljali na ovaj. I eto, trajemo već 20 godina. I onda smo razvili ceo taj koncept polifonog kreiranja programa koji se oslanjao na teoriju čudnih petlji i knjigu Daglasa Hofštatera, tako  da je to opet jedan predivan proces koji traje i koji je svima veliki izazov, kako to sada raditi i ostvariti to višeglasje, mnogozvučnost i zajednički rad pomešanih hijerarhija. Nema nekoga ko je nadređen i ko je podređen, već baš u tom skladu suprotnosti i različitosti se stvara nešto što je program koji izlazi iz prethodnog i ulazi u budući. 

U jednom intervjuu ste izjavili da “ne biste izdvajali predstave, već fenomen koji se dešava na Polifoniji - koji je to fenomen i kako se on menjao kroz vreme? Koju poruku nosi ovogodišnja Polifonija?

Taj fenomen su upravo čudne petlje, i ta pomešana hijerarhija, povratne sprege i ceo taj koncept. Mnogi za Polifoniju kažu da je festival u festivalu, a ona to nije. Ona je prateći program i prati koncept glavnog programa i u tom spoju zajedno čine koncept koji se razvija, stvara se ono što je svake godine izbor koji će se prezentovati, uglavnom procesi. Ima predstava koje dolaze na Polifoniju,  ali i one su rezultat procesa. Dolaze tako jer se prati rad učesnika u Polifoniji i u projektu Umetnost za društvene promene. Njihov rad između dve Polifonije se pravi još od prvih učesnika i na svakoj Polifoniji iznikne nešto što je početak sledeće. To je i suština - više se prate procesi pozorišta. 

Sami naslovi ove godine su vrlo zanimljivi. Igramo se uvek sa naslovom, da to bude nešto naše, a da bude u vezi sa glavnim programom. Veoma smo ponosni što smo prateći program Bitefa. Budući da obeležavamo 20 godina Bitef Polifonije i da je naslov ovogodišnjeg bitefa Počnimo ljubav ispočetka, naslov ovogodišnje Polifonije je Od prvog zagrljaja. To je ujedno i nastavak te pesme koja nosi naslov Počnimo ljubav ispočetka. 

Vi ste 2017. godine dobili međunarodnu nagradu za životno delo za izuzetan doprinos razvoju kulture i scenske umetnosti za decu - šta to za Vas znači? 

 Prvo, ja nisam znala da uopšte raspravljaju o tome da dobijem nagradu. I mislim da je to jedna od stvari koja je za mene bila iznenađenje. Ja sam samo dobila obaveštenje o nagradi. Lepo je dobijati nagrade, ali mislim da ova za mene ima značaj zato što nije od nekih velikih, iako taj festival jeste veliki festival, ali je to nagrada od kolega iz oblasti u kojoj delujete. I to je ono što je najznačanije. I drago mi je što su ostale nagrade koje sam dobijala - te vrste. Poslednja nagrada koju sam dobila - nagrada iz Hrvatske, iz Centra za dramski odgoj, isto tako za trajni doprinos razvoju, nagrada za životno delo, iako je to malo zastrašujuće kada se kaže. Ne samo da mi domaći delimo nešto jedni drugima, nego je to i jedna razmena na širem planu u regionu koji nije jako raspoložen da bude u lepim odnosima i za međusobno deljenje nagrada. Mislim da su to značajne stvari. A kada razmišljam o nagradama, mislim da tu ide obrnuti postupak čudnih petlji - prve nagrade su bile nagrade iz institucija i više nekih društvenih i političkih, da bi sve više postale nagrade struke. I mislim da je to ono što je meni jako važno i zbog čega mi te nagrade mnogo znače. Nagrade uvek nose jednu odgovornost, možda ne daju polet i dašak inspiracije već dubok udah u jedno osećanje - i šta sad ?! - u kom obliku opravdati svojim daljim angažovanjem, radom, tu iskazanu podršku u delovanju u nečemu u čemu smo zajedno, kako ne pokvariti to. Ne izneveriti sebe, a i druge, i svoj život, to su opasnosti koje se u ovakvim domenima dešavaju ljudima.

 

Foto: Nikola Marić (hocupozoriste.rs)


 



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste