HuPopedija: Savremeni ples progovara jezikom slobode

O važnosti povezivanja regionalnih umetnika u sferi savremenog plesa za naš portal u januaru govorio je Igor Koruga, pa smo odlučili da istražimo kako se regionalna saradnja odražava na jedan umetnički plesni festival, kao što je Kondenz. Ovaj festival je nastao na inicijativu Stanice - Servis za savremeni ples. O regionalnim saradnjama, izazovima sa kojim se susreću umetnici, ali i organizatori festivala, kao i o samoj Stanici razgovarali smo sa Marijanom Cvetković.

U okviru prošlogodišnjeg Kondenza, sa predstavom „Zašto ne (?)”, nastupala je Ivana Kalc, umetnica i koreografkinja iz Rijeke. Ona nam je otkrila šta čini umetnost savremenog plesa.

Marijana nam je otkrila da je Stanica nastala kao inicijativa grupe umetnika koji su želeli da naprave organizacionu strukturu koja će im pomagati da sistemski razviju oblast savremenog plesa. Ni kad je nastala, pre 18 godine, i dalje se javne institucije ne bave ovom oblašću. Početkom dvehiljaditih umetnici su sa post-jugoslovenskih prostora krenuli da sarađuju, ali i da otkrivaju probleme koji su bili identični skoro na svim scenama (odsustvo institucija, kultune politike za ples, nepostojanje sistemske podrške za stvaralaštvo, produkcije, istraživanja, itd.)

Prepoznavanje zajedničkih problema i ciljeva dovelo do novih regionalnih projekata. Takođe naglašava da je za Stanicu regionalna saradnja od ključnog značaja za rad.

Bilo nam je od početka jasno i važno da gradimo svoju scenu ne kao malograđansku, lokalnu i na sebe fokusiranu, već kao otvorenu, uključujuću, proširenu scenu koja svoje horizonte prepoznaje širom regiona gde su bili i još uvek su najbliži saradnici naših umetnika i umetnica i nas kao organizacije. Tako je nastala mreža Nomad Dance Academy koja je i danas naš zajednički prostor za rad i promišljanje plesa kao društvene prakse.

Rad u regionalnoj zajednici, naglašava, da je bio prostor u kom su mogli da eksperimentišu sa formama produkcije i saradnje, ali i da su kroz umetnička istraživanja kritički ispitivali dominantne oblike rada u polju kulture.

Kritički odnos prema sve intenzivnijim neoliberalnim transformacijama kulturnih politika u našim zemljama bio je i ostao jedna od glavnih karakteristika ove mreže. To je bio duh zajedništva koji je paralelno razvijan i u samoj Stanici i koji je proizveo specifičnu kulturu solidarnosti i međusobne podrške kakva se retko može naći na kulturnoj sceni.

Kroz svoj rad umetnici se bore za radne uslove koji podrazumevaju da im se doprinosi ne obračunavaju na minimalcu, bore se za plesne produkcije, za nove prostore, kojih u Beogradu i dalje nema. Iako je regionalna saradnja jedan od stubova njihovog rada, podršku su isključivo nalazili van zemlje. 

Uporno ignorisanje važnosti regionalne saradnje u većini post-jugoslovenskih zemalja (a pod uticajem vodećih političkih ideja zaglavljenih u nacionalizmu, anti-jugoslovenstvu i narastajućem individualizmu nasuprot kolektivizmu i solidarnosti) jedna je od prepreka koje i dalje imamo. Da li ideolozi novih kulturnih politika ne razumeju ili ne žele da priznaju da je za umetnost i kulturu neophodno prevazilaziti granice jedne državice ili nacije? Pored toga, u čitavom regionu suočavamo se i sa konzervativnim, nacionalističkim kulturnim politikama koje usmeravaju sve resurse ka kulturnom nasleđu (i to shvaćenom samo kao nasleđe jednog, dominantnog naroda) i kulturnim industrijama (shvaćenim kao prostorima za ostvarivanje profita), nasuprot savremenom stvaralaštvu koje razvija kritičke pozicije i koje ukazuje na društvene fenomene, poziva na njihovo propitivanje u javnoj sferi, otvara osetljiva pitanja i stvara nelagodu za elite. Upravo u takvim kulturno-političkim rešenjima nalaze se ključni problemi koje danas ima scena savremenog plesa, kao i sve druge prakse savremene umetnosti.

Savremeni ples u regionu je doživeo razvoj u poslednjih dvadesetak godina i zbog toga je po njenom mišljenju jedna od najživljih oblasti savremene umetničke produkcije.

To je i dalje prostor neprekidnih eksperimenata, a po meni, njegov najvažniji element je to što se neprekidno prelivaju prakse umetničkog stvaranja sa praksama produkcije i organizacije: jedna strana inspiriše, ohrabruje, kritikuje drugu i obrnuto, što nije slučaj sa većinom drugih oblasti. Naš region je, a posebno mreža Nomad Dance Academy, prostor koji je iznedrio puno takvih primera, drugačijih načina samoorganizovanog umetničkog i kulturnog rada i novih koncepata organizacija u kulturi.

Kondenz festival se ove godine organizuje 16. put. Od samog početka pa do danas on je neprekidno u borbi za opstanak.

Sa jedne strane, to je iscrpljujući proces u kome je želja da se očuva prostor vidljivosti domaće plesne scene i prostor za predstavljanje novih trendova u plesu, vodila i uvek pobeđivala. Sa druge strane, ta prekarna situacija ovog festivala terala nas je da stvaramo zajednicu oko njega koja ga podržava i pomaže kada je to potrebno, da nalazimo nove načine produkcije i da te načine uvek zasnivamo na svojoj razgranatoj regionalnoj i međunarodnoj mreži partnerstava.

Festival se obraća domaćim umetnicima i publici. Domaći umetnici imaju mesto i podršku, kao i glas o tome šta im je potrebno. Festival ne teži da bude ogroman i masivan, ali žele da bude intenzivan, da bude mesto okupljanja i dijaloga, te se publika u ovom slučaju gradila postepeno i pažljivo.

Ovaj festival je potpuno besplatan te njega mogu posećivati vrlo mladi ljudi bez prihoda kojima su karte za umetničke programe sve nedostupnije; uz predstave i performanse, oni na Kondenzu dobijaju i konkretno znanje, susrete, mogućnost da učestvuju i da izraze svoje mišljenje. Pored toga, negujemo diskurzivne programe kojima podržavamo teme otvorene kroz umetnički rad i delovanje. Nakon svake predstave, organizujemo razgovore između publike i umetnika koji su sve popularniji. Ti razgovori su dokaz da je savremeni ples i te kako komunikativna umetnosti ukoliko se smanji razdaljina između stvaralaca i publike (što rade mainstream institucije i festivali). Sa takvim iskustvima, publika se vraća svake godine, a nova se stvara… 

O važnosti postojanja jednog ovakvog festivala u Beogradu, Marijana ističe:

Kondenz je za nas prozor kroz koji je moguće tokom 7 ili 8 dana videti sve ono što Stanica i nezavisna plesna scena rade tokom godine, sve dobre rezultate našeg rada, ali i brige i probleme koje delimo zbog nedostatka adekvatne podrške i prostora za rad. Kondenz vidimo i kao argument da se beogradskoj plesnoj sceni konačno nađe adekvatan prostor za dostojanstven rad, a publici obezbedi redovan pristup plesnim programima.

Ivanu Kalc, ovogodišnja publika na Kondenz festivalu, mogla je da upozna kroz zajednički projekat koji je radila u saradnji sa Igorom Korugom - „Zašto ne (?)”. Predstava je nastala u koprodukciji Stanice - Servis za savremeni ples i Hrvatskog kulturnog doma na Sušaku. 

Ona naglašava da joj je važno što je imala priliku da učestvuje na ovom festivalu, zbog toga što su po njenom mišljenju festivali trenutno jedan od stabilnijih prostora za savremeni ples. 

S obzirom da je ples prvenstveno izvedbena umjetnost, za rad i prezentaciju rada potrebni su uvjeti, a trenutno mi se čini da su festivali jedina stabilnija mogućnost za ostvarivanje tog cilja. Pojedinačna gostovanja, van festivalskog konteksta, su nekako teže ostvariva, barem u mojem iskustvu, tako da je jako važno da ti festivali postoje.

Kao najvredniji produkt koji nastaje kroz regionalne saradnje Ivana ističe:

Rekla bih da je najvrednije upravo ono zbog čega smo i ušli u suradnju – umjetničko djelo. Uz to, naravno, postoje i mnoge druge vrijednosti koje proizlaze iz takve suradnje, kao naprimjer razmjena iskustava i ideja, povezivanje sa drugim akterima na sceni, dobivanje veće vidljivosti i dobivanje prilika za prezentaciju rada nekoj većoj, drugoj ili novoj publici.

Po njenom mišljenju funkcionisanje i rad često su zavisni od  materijalnih uslova, odnosno finansiranja i prostora, kao i administracije. 

Konkretno mogu govoriti samo iz svog osobnog iskustva rada u Hrvatskoj, i to na vrlo marginalnoj poziciji u Rijeci, gdje suvremena umjetnička plesna produkcija doslovce preživljava, nema prostora za cvjetanje. Mislim da je i u drugim okolinama tako, s tim da se vjerovatno svaki lokalitet susreće sa sebi specifičnim zahtjevima, problemima i situacijama u kojima se ta praksa ostvaruje. Općenito je ta prekarna pozicija ono što najviše utječe na umjetnike, i tu postoji taj psihološki izazov, koji od vas kao umjetnika traži da budete postojani, uporni i snažni u traženju rješenja za kreativne probleme koje ste psotavili pred sebe, i da pritom ne dozvolite da vas u tome poljulja nedostatak financija, uvjeta, discipline, pravednosti i slično.

Problem regionalne scene najviše se ogleda u tome što se kroz više decenija sve menjalo manjim intenzitetom ili nije uopšte.

Kada gledam scenu koja je prije dvadesetak godina bila na našem mjestu i trudila se i angažirala da se uvjeti poprave, i shvatim da mi danas vodimo te iste bitke, očito je da održavamo status quo. Samo se generacije smjenjuju, problemi nekako ostaju isti.

Ivana ističe da je pandemija Korona virusom izolovala umetnike na dve godine, donela brojne promene, a mnogo toga se i izgubilo. 

Instant sadržaji koji su nam ponudile društvene mreže i razne platforme jednostavno su izbacili fizički kontakt iz jednadžbe, i pritom nas nevidljivo pretvorile u konzumente, kojima je ta konzumacija jedina svrha. Danas treba imati strpljenja i snage izaći iz kuće, otići na drugi kraj grada, kupiti ulaznicu, sjediti sat-dva u publici i izložiti se nekoj estetici i sadržaju koji zahtjeva pažnju i mentalni i emotivni angažman. Postali smo prelijeni za to, nekako je lakše pogledati 10 najnevjerojatnijih plesača svih vremena u kratkom videu od 60 sekundi. Kažu da slike govore tisuću riječi, ali ja bih neke od tih slika rado mijenjala za nekoliko riječi razmjenjenih uživo.

Jezik savremenog plesa, ali i umetnosti, po njenom mišljenju je jezik slobode.

Savremeni umetnici progovaraju jezikom iskrenosti i autentičnosti, nadam se. Ima tu i politike, ekonomije i društva i filozofije i psihologije, ali teško je definirati raščlanjivati po kategorijama. I upravo zato je umjetnost ono zbog čega vrijedi živjeti – zato što ne nudi raščlambu na proste faktore, jer je toliko osobna, i jer nudi iskren i autentičan odgovor na neko životno pitanje, koje umjetnik iz iskustva svog bića pokušava riješiti. I navodi nas ostale da i mi činimo isto. Odnosno, inspirira nas da se otvorimo prema drugim horizontima i zaplovimo prema nekim nepoznatim, ponekad i neprivlačnim obalama.

U iščekivanu ovogodišnjeg Kondenz festivala, brojne umetnike i predstave u kojim igraju možete videti na sceni Magacin u Kraljevića Marka ili Bitef teatru, u kom deluje Bitef dens kompanija. Iako su prostori mali i skučeni, savremeni ples ima svoju vidljivost i delovanje koje doseže van granica naše zemlje, ali i regiona.