Ana Rudakijević: „Treba voleti ljude onako kako ih Čehov voli”

Ana Rudakijević rođena je 1995. godine u Trebinju. Diplomirala je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi Jasne Đuričić. Istakla se u ulozi Karoline, diplomske predstave „Tri zime” u Pozorištu Promena u Novom Sadu. Trenutno je član ansambla Narodnog pozorišta Sombor i igra jednu od glavnih uloga u predstavi „Galeb” režije Milana Neškovića.

Posle premijere „Galeba”, sa Anom smo razgovarali o delu, njenim utiscima i dosadašnjoj karijeri. 

„Galeb” predstavlja jednu od najpoznatijih i najčešće postavljanih Čehovljevih drama, koje je tvoje mišljenje o osavremenjivanju klasika  i da li postoji određena odgovornost pri ulasku u ovakav projekat?   

Mislim da uvek postoji bez obzira koji je projekat u pitanju, a pogotovo kada se radi o ovako velikom piscu kao što je Čehov. Velika je sreća kada dobijete priliku da se bavite pravim i uzbudljivim štivom, kad ispred sebe imate kvalitetnu priču koja vam pruža ogromni prostor za istraživanje i kopanje, kako po sadržaju, tako i po sebi. To je za svakog glumca prava poslastica. Vaše je da budete dovoljno otvoreni i prosto je nemoguće da piščeva misao ne prođe kroz vas i da vas na neki način ne oplemeni. Tada se menjate, preispitujete, rastete ne samo kao glumac nego pre svega kao čovek. Često se setim jedne rečenice koja mi je još od Akademije ostala urezana u pamćenju, a to je da „Treba voleti ljude onako kako ih Čehov voli.”

Ninin monolog se vrlo često bira za prijemni na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Sa ove distance otkada si završila Akademiju, kakav odnos imaš prema tom monologu?

Verovatno se Ninin monolog često bira na svim Akademijama, bez obzira o kojoj Akademiji je reč. Upravo zbog tematike kojom se bavi komad, potpuno je logično zašto se mlade devojke poistovećuju sa Ninom i to biraju za svoj prijemni. Naravno da ovaj monolog ne doživljam isto kao tada. Čak i nevezano za studije, proces sazrevanja je proces za sebe i da se nisam bavila „Galebom”. Sada u ovaj komad ulazim potpuno očišćena i dopuštam svojim i idejama reditelja da utiču na njegovo razumevanje i kreiranje.

Kakav odnos imaš prema liku Nine i da li možeš da se poistovetiš sa njenim stavovima pre i posle ostvarenja glumice?

Nina je jedna hrabra, mlada žena koja se osmelila da posluša svoje srce i da se prepusti svojim osećanjima i intuiciji. Kao što je i sam galeb simbol snage, slobode, izdržljivosti i lakovernosti, tako i Nina jeste sve to. Sigurna sam da uvek postoji razlog zašto vam neka uloga dođe u određenom trenutku, da li zato što ste vi potrebni njoj ili ona vama, na vama je da otkrijete, ali ono do čega sam ja, između ostalog došla, jeste da me je Nina ponovo podsetila da se ne plašim izazova i trnovitog puta spoznaje sebe i sveta oko sebe jer to jesu neke stvari, na kraju krajeva, koje te izgrađuju kao osobu i kao umetnika. I glavno, podsetila me da ne zaboravim da verujem.

U većini predstava u kojima te možemo gledati poput „Tri zime”, „Mileva”, pa čak i sad u „Galebu”, tumačiš protagonistkinje u sukobu sa društvenim okovima u kojima se nalaze. Koliko je teško da se i danas žena nosi sa teretom i očekivanjima koja se od nje traže vezani za karijeru i uspeh?

Iako se na polju ravnopravnosti stvari pomeraju i formira se sve više ženskih pokreta koji se bore za položaj žene u društvu i umetnosti, i dalje je to na nezavidnom nivou. Dokle god žene, za početak ne budu za isti posao jednako plaćene kao i muškarci, mi ne možemo govoriti o nekoj ravnopravnosti. Upravo zbog toga mi žene treba da se držimo zajedno, da hrabrimo i bodrimo jedna drugu i da budemo podrška i vetar u leđa. Kada se govori o temi žena na našim prostorima, setim se naše diplomske predstave „Tri zime” koja prati liniju žena u periodu od pre sto godina do sad, i to u tri različita vremena, različite države. Jedina razlika između Karoline i Monike koje su živele pre sto godina i žene danas, su vreme i okolnosti u kojima žive, ali su borbe, želje i strahovi suštinski isti. To znači da se nismo mnogo pomerili na tom polju. 

Drago mi je da sam od Akademije do danas imala/imam priliku da tumačim žene poput Karoline, Minje („Mileva”), Nine („Galeb”) koje nose važne poruke, i da na taj način budem njihov provodnik, i da se nadam da će bar jedna osoba u publici razumeti na pravi način, da će se zapitati o sebi, svom životu, pa će se možda osmeliti i na neku promenu. Duboko verujem da umetnost može da promeni, da osvesti, da osnaži čoveka, ali sa druge strane i to dosta zavisi i od naše otvorenosti i spremnosti da nam se to desi.

Ranije si spomenula da kod nas fali osećaj pripadnosti jednoj zemlji, sa čime se suočavaju i kakav je položaj mladih glumaca u našoj zemlji?

Naše društvo i sistem nemaju dovoljno sluha, ne samo za mlade umetnike, nego za mlade ljude uopšte. Naše društvo radi na tome da taj mladalački polet, snagu i entuzijazan uguši ne dajući mu priliku da se izrazi. Što se tiče glumačkog posla, ne mogu da kažem da se stvari ne menjaju na bolje, da se ne otvaraju prilike, ali i dalje je to nedovoljno. I dalje imamo veliki broj mladih glumaca koji nakon završenih studija, nekad čak i po nekoliko godina, čekaju na svoju prvu priliku dok su pozorišta prepuna glumaca koji primaju platu, a godinama nisu stali na scenu. Čekajući svoju priliku, veliki broj mladih umetnika, često iz egzistencijalnih razloga odustaju od svog poziva.

Ovom premijerom takođe se i obeležava 140 godina od osnivanja Narodnog pozorišta Sombor, šta za tebe predstavlja ovo pozorište?

Pravi primer kako jedno pozorište treba da funkcioniše. Kao jedna velika porodica, koja se sa svojim izazovima nosi stoički i čiji članovi zajedničkim snagama uvek rade za istu stvar, za isti cilj. Moram da naglasim da osećam ogromnu zahvalnost i čast što sam deo jedne takve pozorišne porodice. Drago mi je što sam dobila priliku da zaigram na ovoj sceni pred sjajnom somborskom publikom koja poštuje i neguje pozorište na pravi način i da učim i rastem uz divne, talentovane i posvećene glumce.

Fotografije iz predstave: Milan Đurđević