Ana Tomović: „Pozorište može da opstane bez ičega osim jednog glumca i jednog gledaoca”

Ana Tomović je jedna od naših najpoznatijih pozorišnih rediteljki. Njene predstave su jedne od omiljenih, kako među starijom, tako i među mlađom publikom. Samo neke od predstave koje se nalaze njenom opusu su: „Zaljubljeni Šeksipr” (BDP), „Sin” (Atelje 212), „Beskrajna priča” (Malo pozorište Duško Radović), „Ribarske svađe” (Narodno pozorište u Beogradu) i mnoge druge. Dok se pripremamo da zakoračimo u svet Aninih predstava, upoznajemo se s njenim vizionarskim pristupom pozorišnoj umetnosti i saznajemo šta je to što je vodi kao umetnicu. 

Nedavno je u Malom pozorištu Duško Radović premijerno izvedena predstava „Beskrajna priča”. Kako se Vaš pristup režiranju predstava za mlađu publiku razlikuje od pristupa kada radite za odrasle?

„Beskrajna priča” je moja treća režija za decu u pozorištu „Duško Radović”. (Prvo su bile „Veštice” Roalda Dala, potom „Sudbina jednog Čarlija” po romanu Ace Popovića). Kada radim u pozorištu za decu, ja kao da sebi ispunjavam neke želje. Vraćam se u svoj svet detinjstva kada su me te priče opčinjavale i zastrašivale i upijam mudrost čarolije življenja koje one imaju da poruče. 

Raditi predstave za decu je predivno iskustvo, glumci sa kojima sam radila su moja porodica i atmosfera tokom rada je plemenita, nežna i podržavajuća. Važno je biti slobodan, igrati se, zezati se, maštati, a deca to nagrade jer upijaju otvorenih očiju i nekim svojim tananim unutrašnjim antenama. Kada osetim kako njihove emocije variraju tokom predstave i kada ih pogodi onaj magični trenutak na kraju – nema lepšeg osećaja – pozorište je ispunilo svoju ulogu – nešto se promenilo u njihovom doživljaju sveta. 

Urednica ste festivala „Parobrodske priče”. Kako je došlo do saradnje sa UK Parobrod, i koliko su ovakvi festivali važni za mlade umetnike?

UK Parobord već nekoliko godina unazad gaji formu javnog scenskog čitanja drama. Tokom korone se taj program ponovo aktivirao jer su pozorišta bila zatvorena i pozvali su mene da vodim i uređujem „Parobrodske priče”. Javna čitanja drama pružaju priliku mladim i neafirmisanim dramskim piscima da ostvare saradnju sa glumcima i rediteljima svoje generacije, da prvi put izađu pred publiku i da čuju svoja dela. Čitanja budu lepo posećena, a autori dobiju dobar fidbek u odnosu na ono što su napisali. Ponekad čitanja budu tako inspirativna da prerastu u mini-predstave, a reditelji se takođe vežu za tekst i tako se stvaraju neke dobre saradnje. Neke od drama koje su čitane su našle svoj put i do pozorišta, što je i neki krajnji cilj.  

Režirali ste predstavu „Sin” u Ateljeu 212, koja će uskoro doživeti svoju treću godišnjicu. Kako biste opisali atmosferu tokom proba i tokom izvođenja ove predstave s obzirom na tešku temu koju obrađuje? Da li mislite da našoj pozorišnoj sceni nedostaje predstava koje se bave mentalnim zdravljem na ovakav način?

Mislim da je komad „Sin” Florijana Zelera veoma značajan jer tretira tabu temu tinejdžerske depresije. Mi smo se veoma lično, emotivno i posvećeno bavili ovom temom jer nas se ona duboko ticala i znali smo da to bilo kome i bilo kad može da se dogodi. Depresija se uglavnom krije, jer to nije društveno prihvatljivo, a mnogi su danas depresivni jer je teško izdržati pritisak vremena. Pisac Florijan Zeler se hrabro uhvatio ukoštac sa temom depresije i šta kad se ona dogodi unutar jednog već narušenog porodičnog sistema. Koji su mehanizmi porodice da sa tim izađe na kraj? Da li porodica to može da uoči i leči na adekvatan način? Da li imamo znanje, strpljenje i razumevanje da se sa ovim borimo ili bismo to radije prepustili nekom drugom? Koje su to laži i samoobmane koje moramo da kažemo sebi da nas nečija nesposobnost za život ne bi ometala u našoj strasti za životom? Da li je ljubav dovoljan lek protiv depresije? Predstava otvara sva ova pitanja i za mnoge ljude je uznemirujuća, ali i lekovita. 

Pre desetak godina ste imali priliku da radite u Oberhauzenu. Kakve utiske nosite sa tog projekta? Koje sličnosti, a koje razlike ste primetili između nemačke i naše pozorišne scene?

Ne bih rekla da ima nekih suštinskih razlika, naprotiv. Proces rada na predstavi, izazovi i zadaci su svuda isti. Mislim da je samo u organizacionom smislu sve dignuto na viši nivo, posvećivanje je do kraja. Nemački glumci nikada duže ne borave u jednom pozorištu, nego se stalno rotiraju i idu tamo gde ih upravnici pozovu. U tom smislu, njihov angažman zavisi isljučivo od njihovog kvaliteta i od spremnosti da se stalno rade na sebi. Takođe, nemački glumci su spremni da do kraja slede ideje i koncepte reditelja. Tu se stvaraju mogućnosti da predstava dobije, u estetskom smislu, svoj puni i pravi izraz.   

Kako ste prvi put otkrili svoju ljubav prema pozorištu, i šta Vas je inspirisalo da postanete rediteljka?

U šestom razredu osnovne škole mama me je povela u dramski studio u Dečiji kulturni centar. Bilo je to vreme devedesetih kada je sve oko nas počelo da se urušava: vreme rata, siromaštva, inflacije i zlokobnog TV programa, a ja sam u dramskom studiju kroz scensku igru otkrivala sebe i svet. Prva predstava koju smo radili bila je „Sebični džin” Oskara Vajlda. Susret sa tom prelepom i plemenitom literaturom imala je za mene transformativni karakter, kao i rad u grupi, kreativna težnja ka zajedničkom cilju. Pozorište je postalo moj štit od svega ružnog što se napolju dešava, mesto gde su se učile prave vrednosti kulture, lepog ponašanja, morala, etike, estetike. Tako je i dan-danas. U tom svetu ja mogu da kreiram svoja pravila i da stvaram lepotu i smisao.  

Koje su, po Vašem mišljenju, ključne veštine koje svaki pozorišni reditelj treba da poseduje?

Umetnost je kombinacija strasti i veštine. Veštine pozorišnog reditelja se grade vremenom kroz jaku želju, rad, upornost, strpljenje, neke značajne uvide koji se vremenom akumuliraju. Režija se uči od nule. Reditelj konstantno savlađuje neke prepreke i gura napred uprkos svim okolnostima i otporima. Čak i kada su idealni uslovi za rad, otpori su sastavni deo procesa. Potrebno je mnogo energije da bi se pokrenuo i vodio jedan umetnički proces. Pre početka rada, reditelj je jako dugo vremena sam sa sobom, u konstantnoj kreativnoj napetosti, ispunjen pitanjima i sumnjama, te mora biti disciplinovan, vredan i istrajan. Kasnije, tokom proba, te koncepte i ideje ispituje i produbljuje u radu sa glumcima i drugim bliskim saradnicima. Tu je potrebno da bude dovoljno otvoren i osetljiv da bi se ideje nadograđivale i transformisale. Režija je konstantna odgovornost, vođenje ka zajedničkom cilju, bavljenje najsitnijim detaljima sa jasnom idejom o celini. To je posao koji zahteva celog čoveka. Divan je osećaj kada ste uspeli da pobedite okolnosti ali i sebe i kada ste stvorili tim ljudi koje vuče zajednička strast da nešto važno podele sa publikom i kada publika to oseti i doživi.

Kako obično birate sledeću predstavu koju ćete režirati? Koji su ključni faktori i kriterijumi koje uzimate u obzir prilikom donošenja te odluke?

Teme kojima se bavim moraju duboko rezonirati sa mnom, ali i sa vremenom u kome živim. U svemu što radim moram pronaći nešto svoje, nešto što će zapaliti vatru u meni, želju da istražim, saznam, razumem. Volim kada me neko delo emotivno dotakne i pokrene, a istovremeno volim kada ima nešto enigmatično u sebi što mi nije do kraja poznato i jasno i što moram da otkrivam. U principu dugo tragam za pravim komadom, ali imam i neke svoje želje koje su godinama sa mnom i čekaju priliku za svoje ostvarenje. 

Kako vidite budućnost pozorišta s obzirom na aktuelne promene u društvu i tehnologiji?

Pozorište u sebe može i treba da uključi duh vremena i sva naučna i tehnološka dostignuća. Činjenica je da pozorište može da opstane i bez ičega osim jednog glumca i jednog gledaoca, i da mu nije potreban jezik tehnologije da bi sebe izrazilo. Ipak, u svakom novom vremenu, pozorište treba da sebe iznova otkriva i da proširuje svoje izražajne granice.