Kada se neka predstava igra već gotovo dve godine na sceni Ateljea 212, pred punom salom, onda je to dobar indikator da tu predstavu vredi pogledati. I zaista - nismo se pokajali! Odvažiti se na gledanje dramskog komada koji govori o bolnim i teškim temama kao što su depresija i odnosi u porodici nikada nije lako, utoliko je uspeh predstave „Sin” veći.
„Sin” je drama savremenog francuskog pisca Florijana Zelera, kojeg je britanski „Gardijan” okarakterisao kao - „najuzbudljiviji dramski pisac današnjice”. Zeler poseduje neverovatnu lakoću pisanja, on bez velikih mudrovanja i skrivenih značenja prenosi poruku svojih dela tako da su ona vidljiva i publici koja ne traži dublje značenje ili analizu.
Kroz ovo dramsko delo upoznajemo se sa sedamnaestogodišnjim Nikolasom i njegovom razrušenom porodicom koja nije spremna da prihvati i prepozna Nikolasovu borbu sa depresijom, prouzrokovanu razvodom njegovih roditelja.
Tema je kao što rekosmo, vrlo bolna, ali nažalost i vrlo aktuelna. Tinejdžerska depresija je sveprisutna u današnjem društvu, a razlozi za nju su brojni. Međutim, ono što je karakteristično za ovu predstavu je svojevrsna univerzalnost. Naizgled delo govori o depresiji, no stiče se utisak da bi se ova priča mogla podjednako odnositi na bilo koji drugi problem - alkoholizam, narkomaniju… zato što u samoj bitiji drame nije problem koji Nikolas ima, već način na koji se njegovi roditelji suočavaju ili ne suočavaju sa tim problemom. Univerzalnost se još ogleda u tome što je delo pisano za sve ljude i za sve generacije. Svako iz publike će se sasvim sigurno poistovetiti sa nekim od tri glavna junaka - majkom, ocem ili sinom.
Rediteljka Ana Tomović na vrlo jasan i precizan način prenosi poruku predstave, a glumački ansambl uspešno je preneo emocije i uverljivo dočarao likove koje je opisao Zeler. Luka Grbić upečatljivo donosi ulogu Nikolasa na scenu, oslikavajući tinejdžera koji se bori sa osećajem napuštenosti i gubitka. On svojom glumom izaziva publiku na suštinsko saosećanje sa Nikolasom. Isidora Minić i Svetozar Cvetković, kao njegovi roditelji, dočarali su svoju bol zbog rastanka, kao i svoju bespomoćnost kada se radi o pomoći svom sinu. Tamara Dragičević ima rolu očeve nove žene, te donosi određenu dozu neprijatnosti zbog svojih postupaka, koji su donekle, moram priznati i opravdani.
Predstava je uklopljena u jednostavnu scenografiju koja se dinamički menja zajedno sa promenom mesta radnje, i koja naglašava intenzitet same fabule. Sve je na prvi pogled tako jednostavno, a opet, tako kompleksno. Ovo delo se temelji na opštim idejama i prepoznatljivim elementima koji su lako razumljivi i mogu se povezati s različitim iskustvima i perspektivama. Upravo zbog toga, ovaj dramski komad je pristupačan i relevantan za širu publiku.
Da li će ova predstava imati srećan kraj i šta u ovom slučaju uopšte znači srećan kraj - ja vam neću reći, ali vas mogu posavetovati da ponesete maramice za plakanje, jer će vam sasvim izvesno biti potrebne. Kada malo bolje razmislim, jako dugo nisam prisustvovala predstavi zbog koje se u sali nije čulo nikakvo pomeranje, šaputanje, šuškanje ili u toku koje niko, ili barem većina, nije nestrpljivo gledao na sat i odbrojavao minute do poslednjeg aplauza. Publika je sedela u potpunoj tišini sa suzama u očima dok im se srce stezalo od tuge. Međutim, ipak nije sve tako crno, povremene duhovite replike i scena u kojoj svi glumci zajedno plešu uz veselu muziku, oraspoloži i razmrda publiku, ali i same glumce.
„Sin” je potresna i katarzična predstava sa snažnom i važnom porukom, koja nas uči o mentalnom zdravlju, empatiji i razumevanju drugih ljudi, i koja će, uverena sam, veoma dugo ostati u sećanju gledalaca.
Foto: Atelje 212
