Milan Caci Mihailović: „Zaborav obeležava ovo vreme”

Mila Jovanović
feb 2020.

Milan Caci Mihailović rođen je 1949. godine u Beogradu. Četrdeset dve godine bio je stalni član ansambla Ateljea 212 i odigrao je više od 130 uloga u pozorištu. Jednu od najvažnijih, ulogu čuvara od zaborava, godinama igra van scene, neumorno zapisujući i pripovedajući o zakulisnom životu Ateljea 212. Objavio je tri knjige „Uspomenara 212”, u kojima su anegdote i zanimljive priče o čuvenim glumcima, rediteljima, piscima, a na njegovu inicijativu podignuto je nekoliko spomenika posvećenih njegovim kolegama. Piše poeziju za decu i odrasle. Sa Cacijem smo se našli u čuvenoj Srpskoj kafani, gde nam je ispričao kako je od jedanaestogodišnjaka koji se zaljubio u Atelje 212 postao njegov najverniji hroničar.

Otac mu je bio knjigovođa, ali je svirao više instrumenata. Džez je tada bio zabranjen kao tekovina „zlog kapitalističkog zapada”, ali je on voleo džez. Njegova usna harmonika ih je u to vreme hranila, a baš je ona zaslužna za Cacijev prvi susret sa Ateljeom 212.

Godine 1960. Mira (Trailović) je režila predstavu „Čin Čin”, u kojoj su igrali Ljuba Tadić i Ljiljana Krstić. Ljuba je insistirao da moj otac svira uživo, a ne da se snimi muzika na kasetofon. Tako je bio siguran da će kada pogledom ili uzdahom da šlagvort, dobiti muziku u pravo vreme. Mala scena Ateljea je imala 212 sedišta i galerijicu na kojoj su bili reflektori i tu je moj otac svirao, a onda me jednog dana odveo. Ja sam bio klinac od desetak godina. Gledao sam tu predstavu gore između reflektora i to je bila ljubav na prvi pogled.

Atelje je u to vreme bio novo, mlado pozorište i naš sagovornik kaže kako priča o tim počecima nije nimalo romantična.

Pravljene su predstave i igrane tri, sedam puta, jedanput. Nešto novo se pojavilo, a ljudi se teško vezuju za novo. Počeo je fenomenalno predstavom „Čekajući Godoa”, koja je bila nešto potpuno novo. E sad, pozorište je čudna biljka. Ti nikad ne znaš šta će od nečega ispasti. Ne možeš da kažeš: imamo odličnog reditelja, fenomenalan tekst, sjajne glumce i sad će to biti genijalno. Nikad se ne zna! Baš kad ne očekuješ, desi se čudo.

Tako se dogodilo sa predstavom „Kralj Ibi”, u kojoj je naslovna uloga koju je svojom jedinstvenom izvedbom obeležio Zoran Radmilović, prvobitno trebalo da pripadne Ljubi Tadiću.

Reditelji su čudna sorta, uvek su mi pod znakom pitanja. Retki su dobri reditelji, fantastično obrazovani, sposobni. Ljuba Tadić je tada bio zvezda i najlakše je bilo rediteljima, za bilo koju ulogu – Ljuba Tadić. I Mira je rekla može da se radi „Kralj Ibi”, ali da on igra. Muci Draškić je bio mlad reditelj i šta će, posluša upravnicu i uzme Ljubu i radi mesec dana. Priča kasnije Muci: pogledasmo se jednog dana Ljuba i ja i shvatismo -  nismo jedno za drugo. Srećno se desilo to da je Muci lepo raskrstio sa Ljubom i setio se jednog glumca koga je zapazio. Pozove njega i on nešto ogromno pomeri u pozorištu, u shvatanju pozorišta. Taj Zoran Radmilović je bio fenomenalan, izuzetan čovek, koji je svom poslu prilazio fantastično ozbiljno.

Kada je završio gimnaziju, iako je u pozorište redovno išao i kao statista učestvovao u mnogim predstavama, ipak sa devojkom upisuje književnost jer nije imao vremena da spremi prijemni.

Iduće godine sam otišao na prijemni ispit na Akademiju, tada nije bio Fakultet dramskih umetnosti. To je bilo takvo vreme, kakvi da me neko sprema ili da ja tamo znam nekog, gluposti. Sam! Raspitaš se šta treba. Na Akademiji su profesori bili nešto nedodirljivo. Ognjenka Milićević, Predrag Bajčetić, Minja Dedić, Milenko Maričić… strašno! U to vreme sa mnom su polagala i deca poznatih ličnosti u umetničkom svetu i nisu bili primljeni, zamislite to!

Akademija se tada nalazila u Knez Mihailovoj ulici, a učionica je bila iznad kafane Kolarac. Učionica je bila broj 7, a kafanu su zvali 7a. Tu se za siću pila rakija i jeo hleb sa solju i biberom.

Bili smo još studenti prve godine kada su nas jednog dana potrpali u autobus i odveli negde na ledinu. Naša profesorka je postavila kamen temeljac i rekla da ćemo tu za dve godine nastaviti studije glume. To je bio kamen temeljac za Fakultet dramskih umetnosti. Sreća što u našoj zemlji nigde nema poštovanja rokova, pa ta zgradurina nije podignuta za dve godine i ja sam završio akademiju u Knez Mihailovoj, u epicentru Beograda. Bog me posle kaznio jer sam dva puta po četiri godine išao na fakultet na Novi Beograd da gledam svoje sinove i njihove kolokvijume i vežbe.

Mira Trailović gledala ga je u više predstava tokom studenstkih dana i brzo nakon diplomiranja dobija od nje poziv da igra u Ateljeu 212. Danas, kaže, stvari ne idu baš tako.

Mislim da mladi ljudi nisu u zavidnoj situaciji. Ranije su upravnici pozorišta išli i gledali ispitne predstave mladih glumaca. I upravnici i reditelji išli su i gledali mladog glumca kako se razvija, kako je počeo, da vide ko to sad stasava. Televizija je prenosila diplomsku predstavu! Znate ko redovno danas ide -  Nebojša Bradić, inače upravnici... ništa.

Atelje je bio drugačiji od ostalih pozorišta, što po modernom repertoaru i načinu igre, što po slobodi izražavanja, a čuveni ansambl činio ga je jedinstvenim. Ima divnih glumaca i sada, ali nema te reprezentacije duha, kaže Mihailović.

Bilo je to mesto gde se slobodna misao plasirala bez straha. Bilo je i predstava koje su skinute, ali se videlo da je tu otpor. Slobodno se progovaralo o važnim stvarima. Zamisli na jednom mestu Cica Perović, Bata Stojković, Gaga Nikolić, Taško, Bule, Neda Spasojević, Seka Sablić, Ružica Sokić, Renata Ulmanski, Pera Kralj i mogu tako beskrajno.

Mira Trailović, „Velika mama”, kako su je zvali, imala je kontakte sa najvažnijim ljudima iz sveta umetnosti, pa si u Ateljeu 212 mogao da sretneš i Sartra i Pitera Bruka. Govorila je i jezike koje nije znala, napravio je jednom prilikom duhovitu opasku Ljubomir Simović. Osim toga, ona se okružila značajnim ljudima, pa su tu bili  Jovan Ćirilov, Mihiz, Borka Pavićević, Danilo Kiš.

Velika Mira Trailović nas je naučila važnim stvarima. Da je pozorište nešto posebno. Odlučio si da budeš u pozorištu? E pa, onda moraš mnogo da podnosiš i žrtvuješ za to. Mira je negde lepo rekla, nije dovoljno voleti pozorište, pozorištu se mora nesebično služiti. Ona nas je naučila da otkazivanje predstave ne dolazi u obzir. Imaš temperaturu? Pa šta, to je tvoj problem. Idi, cepaj, kad završiš predstavu onda si čovek sa svojim problemom. Ne kaže se džabe:  kad ulaziš u pozorište, izuj se.

Srpska kafana bila je glumcima druga  kuća i kada bi se nešto desilo sa bifeom, kada bi se, na primer, Mira naljutila na glumce jer su malo preterali sa pićem i zatvorila bife, oni su odlazili tamo. Prvi januar je bio omiljeni datum za kafanu.

Glumci su služili, uvek je bio šef sale. Sećam se bio je Taško Načić, Bata Stojković, Bora Todorović, a mi mladi smo bili kelnerčići. Mi smo jedva čekali da dođe Nova godina, čak smo se štedeli u novogodišnjoj noći da bismo dolazili ovde prvog januara u podne. Provod je bio fantastičan. Donosili smo raso i kiselu čorbu za trežnjenje. Međutim, u jednom trenutku je ta manifestacija prerasla u opšte  narodno veselje kada je napravljena Ulica otvorenog srca, a pogotovo kada su počeli da dolaze funkcioneri, e onda neki od nas nismo hteli njih da služimo.

Priče iz bifea, sa gostovanja, sa scene i van nje, kojima je svedočio ili ih od nekoga čuo, godinama je beležio i sakupljao. Tako su nastale tri knjige „Uspomenari 212”, koji čuvaju od zaborava anegdote i njihove aktere.

Ja sam skupljao šta sam čuo, plašeći se da ne zaboravim neke stvari koje su mi se učinile dobrim, pametnim. Ovaj rekao ovo, ovaj rekao ono, ovo se desilo. A uopšte nisam planirao da pravim knjigu! Međutim, kada sam video u jednom trenutku posle jedno 30 - 35 godina da je to bogat materijal, onda rekoh, baš bi bilo lepo da se to sačuva i napravim prvu knjigu.

Kada je jednom prilikom zbog bolesti Ružice Sokić u poslednjem trenutku otkazana predstava u kojoj su igrali zajedno, Cacijev „Uspomenar” je oživeo i na sceni.

Jave mi oko 3: otkazana predstava. Kako otkazana? Šta ćete da stavite umesto nje? Nemamo ništa. Pa kako nemate ništa? I ja tada kažem, evo ja ću da napravim veče, pa ko hoće da vrati karte vratite mu pare, ko neće neka gleda, samo da ih ne vratiš. Jer, neki ljudi retko prvo odluče da odu u pozorište. Ima toliko ljudi u ovoj jadnoj Srbiji koji nikad nisu kročili u pozorište i sad zamisli da je tu neko ko je prvi put odlučio da ide i ti ga vratiš. Zauvek je izgubljen. I ja tako njih ubedim. Niko nije vratio kartu. Evo, sto večeri sam imao do sad. Ovog meseca prvi put ću ga izvesti u Ateljeu 212, 29. februara u 12h.

Čuvar od zaborava, Caci Mihailović, inicirao je podizanje spomenika i spomen ploča Petru Kralju, Zoranu Radmiloviću, Slobodanu Cici Peroviću, Pepiju Lakoviću, Miroslavu i Maji Belović i Aci Popoviću. Svake godine učestvuje u organizaciji takmičenja recitatora za osnovce i srednjoškolce „Kraljvestvo poezije”, u sećanje na Petra Kralja, a nagrađeni izgovaraju stihove zajedno sa glumcima baš pored spomenika velikom glumcu na Vračaru. Tako odaje počast i čuva od zaborava.

Zaborav je nešto što obeležava ovo vreme! Šta je taj bio, ko ga šiša, mi smo važni. Od mene sve počinje, sa mnom se sve završava. Jel to moguće? Naravno da nije.

Foto: Nikola Marić (hocupozoriste.rs)



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste