Na kafi sa Tanjom Pjevac

Miljana Pavlović
apr 2020.

Tanja Pjevac rođena je 2. septembra 1980. godine u Novom Sadu. Glumu je upisala nakon trećeg razreda gimnazije, u klasi Miše Janketića. Pored SNP-a ostvarila se i u ulogama u beogradskim pozorištima. Iako je prevashodno ponata kao pozorišnu glumica, Tanja je imala i mnogo filmskih i televizijskih uloga. Naša Miljana, kojoj je vrlo draga kao teta Jagoda u serijalu „Državni posao”, je i bukvalno imala priliku da porazgovara sa njom u klubu Srpskog narodnog pozorišta. Još pre vanrednog stanja one su se našle i popile kafu koja je protekla u znaku proleća, pozorišta i jednog veoma prijatnog razgovora čiji je deo pred vama.

Zvuk talasa ili opalog lišća pod nogama?

Opalog lišća.

Jedna reč koja sama opisuje pozorište?

Skup subjektivnih istina. Svedočanstvo. Dokument svega, kako onih koji ga stvaraju, tako i onih koji ga gledaju.

Jedna reč koja nikako ne sme da opisuje pozorište?

Elitističkosnobovskohermetičnobezidejnonetalentovanoproseravanje.

U šta ne treba sumnjati?

Ja to ne umem, da ne sumnjam, kako da ne sumnjam? Pa, bez sumnje sve mogućnosti se zatvaraju, svode na jedan jedini put, i tu je kraj, dosadno je, nekreativno, često i glupo. Nemanje sumnje je smrt. Mada, malo sam ljubomorna u one što ne sumnjaju. Kapiram da im je lakše.

Najdraža pripovetka/novela/priča?

„Smrt Ivana Iljiča” Lava Tolstoja.

Na čemu više treba raditi – na budućim članovima pozorišnih trupa ili budućoj publici?

Na publici, jer kada odrasta dobra, kvalitetna publika odrastaju i dobre trupe, odrastaju i dobri budući pozorišni radnici. Da, to jeste naša odgovornost, ali, čini mi se, mnogo je veća odgovornost na sistemu obrazovanja, medijima, čitavom koordinatnom sistemu u kojem se ta publika kreće. A on je mnogo širi od nas. Što bi rekao moj profesor: „Ako ne uspem od vas da napravim dobre glumce, bar ću napraviti dobre gledaoce”. To je dvosmerna ulica. Mi učimo od njih, oni od nas. Ukoliko smo na to spremni, uopšte. I dovoljno pametni da priznamo da ne znamo sve.

Šta je, pored očiglednog, donela kobna ’99?

Traumu. Sve je tad bilo očigledno. Neću reći ništa novo. Bila je, jednostavno logičan zaključak i posledica devedesetih. Apsolutno ludilo, strah, bes, očaj, destrukcija, haos, do apsurda. To su bile devedesete. Ona je sada, za mene samo jedna u nizu Loših Godina. Završetak prve, od ukupno tri decenije mog svesnog života, idiotske politike i atmosfere, čiji sam talac i dalje. Permanentno stanje, koje se samo prividno kvalitativno menja, ali je suštinski isto. Apsurd se načisto odomaćio i unormalio. Lepo mu je.

Antičko ili moderno?

Antičko je moderno. Ali ono što se danas naziva modernim, često je loš izgovor, beg od zanatskih nesposobnosti, zamena teza, najkraći, a opšteprihvaćeni put do zamazivanja očiju pogodnoj tzv. elitističkoj publici. Opisivali su to mnogo pametniji od mene i nazivali mrtvačkim pozorištem. No, da opet citiram svog profesora: „ Nauči, sine, prvo da sviraš osnovnu temu, izradi je do virtuoznosti, pa onda dozvoli sebi da džeziraš.”

Najdraža predstava u kojoj je Vaša jedina uloga bila uloga publike?

Vrlo se dobro sećam predstava koje su inicirale moju ljubav prema pozorištu. Igrom slučaja, to su bile uglavnom predstave SNP-a iz tog perioda: „Putujuće pozorište Šopalović”, „Mera za meru”, „Murlin Murlo”, „Mrešćenje šarana”, „Posle pola veka”, „Gospoda Glembajevi”, „Mačka na usijanom limenom krovu”. Ovo su moje prve ljubavi. Ima i sada predstava koje volim, ali do kada da nabrajam? Kao kada bih nabrajala omiljene knige ili muzičare, trajalo bi beskrajno dugo i bilo bi strašno dosadno. Ali, ovo su bile predstave, koje sam dečje, istinski volela, neke od njih sam gledala skoro svako izvođenje, kad god sam mogla, visila sam u pozorištu, divila se. Nedostaje mi to vreme.

Pozorišna ili filmska/televizijska uloga?

Pozorišna.

Najlepši kompliment koji ste dobili?

Ne volim da govorim o tome. Komplimenti su moji prijatelji i saradnici, koji me biraju za svoje okruženje. Lično ili profesionalno.

Šta donosi više dobiti – rad na sebi ili rad sa drugima?

Ne postoji ni jedan susret koji nije rad na sebi. Ukoliko uopšte postoji  odluka da bi trebalo da raditi na sebi.

Koji je miris premijere? (Kako miriše premijera?)

To nisu lepi mirisi... Ako me razumeš.

Koji je miris probe? (Kako miriše proba?)

Nekad je to ustajao, težak miris, nekad svež vazduh, nekad znoj i prašina i ništa više. Ali sve je to u redu.

Najdraža slika?

Uh... „Krik” Edvard Munk. Na primer. Ali ne može biti samo jedna. Ima ih mnogo.

Šta je prvo, a šta najvažnije što deca treba da nauče?

I prvo i drugo  i treće i poslednje je da se uče da misle o uzroku i posledici. Da uočavaju veze između istih i da te obrasce ponašanja analiziraju, preispituju, propuštaju kroz sebe i sele to na scenu. Da probaju tuđe cipele, da razvijaju sposobnost komunikacije, maštu, koncentraciju, toleranciju, emocionalnu i socijanu inteligenciju. Da razumeju, osećaju druge, pre nego što počnu da osuđuju (jer to je najlakše) a sebe prihvataju i vole, na isti način. To se sve uči, zauvek. No, mi smo naše časove posvetili podsticanju tih tema. Dakle, učili smo ih da ne glume.

Šta čovek nikad ne treba da zaboravi/smetne s uma?

Da će uvek, na koncu svega,  pogledati sam sebe u oči, neće pobeći. Ali ne bi smeo da zaboravi i redovno, namerno upražnjavanje tog gledanja samog sebe u oči.

U tom trenutku se čuje obaveštenje za gledaoce pozorišne predstave da isključe svoje mobilne telefone. Tanja naglašava da je i to važno.

Ne sme da se zaboravi da se odgovara samom sebi i isključivo samom sebi. Robovati nekome ili nečemu izvan, nema smisla. A susret sa samim sobom je nekad i kroz gledanje drugog u oči. Čovek mora da neguje sopstvenu istinu i da ne gleda sebi kroz prste. Ne gledaj si kroz prste.

Da niste upisali glumu šta biste bili?

Nemam pojma.

Čime ili kako motivišete druge?

Ne petljam se nepozvana. A, ako sam baš pozvana, onda sam spremna na razne akrobacije srazmerno količini ljubavi za tog nekog.

Čime ili kako motivišete samu sebe?

Dovijam se. Ne ide mi lako, pričam sama sa sobom, pokušavam da ostanem u racionalnoj zoni, ne bih li tako stigla do argumenata za. A nekad je dovoljan podsticaj spolja. Kako kad.

Sumrak ili svitanje?

Sumrak.

Foto: Irena Antin (hocupozoriste.rs)



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste