Kolombo iz Jagodine: „Čekaj bre, Srbi li ste?”

Miljana Pavlović
26. feb 2020.

U petak je, na maloj sceni Srpskog narodnog pozorišta, premijerno izvedena predstava „Jovanča na putu oko sveta”. Predstava je rađena prema delu „Put oko sveta” Branislava Nušića, a u režiji Zoltana Puškaša. Iako je delo pisano pre više od stoleća – 1911. godine, ono, kao i Nušić generalno, ne gubi na aktuelnosti. Na temu aktuelnosti Grigorije Jakišić, glumac koji se u predstavi našao u više uloga, izjavio je sledeće:

„Naravno da je Nušić akutelan tekst kroz sve ovo vreme, zato je i toliko potvrđen pisac, i samim tim se sadržaj teksta nameće i u današnjem vremenu i nema potrebe baviti se toliko adaptacijom. Ali mora se učiniti, jednostavno, napor da se prilagodi pisac pozorišnom jeziku kojim priča tvoja predstava. Senzibilitet reditelja, glumaca i načina na koji oni govore ponekad ne govori jezikom kojim je govorio pisac i onda moramo u tom smislu prilagoditi tekst, ali aktuelnost samog teksta probija bez obzira šta ti njemu radio.”

Publika tokom predstave prati avanture izvesnog Jovanče Micića iz Jagodine, na putu oko sveta. On je, igrom slučaja ili igrom sudbine, na igri na sreću osvojio put oko sveta, sa sve plaćenim prenoćištima, hranom i svime potrebnim. U ideji odlična, nesvakidašnja prilika koju bi, verujem, retko ko odbio. Tako je ne odbija ni Jovanča, kojem se kasnije nadene i nadimak Kolombo iz Jagodine, i kreće na putovanje svog života. Šta čeka jednog čoveka koji iz male sredine na koju je svakako navikao krene put neistraženog, novog i nepoznatog? Svakako novi, egzotični predeli, ljudi drugačijeg mentaliteta, pa na kraju krajeva i novi ukusi, boje, materijali. No, našeg Jovanču to sve kao da zaobilazi ili mu dolazi kao sekundarno. U suštini, on, koliko god daleko otišao, išao pravo, unazad, levo ili desno, uporno naleće na svoje sunarodnike, kako na ljude koje zaista poznaje iz rodne mu Jagodine, tako i na neke nove. Ali tu dolazimo do pitanja koliko su ti ljudi zapravo novi? Lica jesu nova, jezik jeste malo drugačiji, izmenjen zbog uticaja drugih jezika, ali koliko je suština zapravo nova i drugačija? Na to pitanje, mislim, odgovor daje činjenica da Jovanča na više mesta ne samo što uspeva da se sporazume, već i postaje integralan deo situacije.

Kako je u pitanju komedija, humor je svakako obojio celo izvođenje. Od samih situacija koje su zaista komične samim tim što su neke manje, a neke veoma verovatne, element humora utkan je i u same likove. Pored toga, zanimljivo je i pitanje jezika ili (iz)govora u predstavi, jer se nailazi na mnogo ljudi koji pričaju istim jezikom, ali drugim dijalektom ili nekim vidom srpskog jezika u kom se čuje uticaj jezika u čijoj se govornoj sredini lik nalazi. Jezik u nekim trenucima i te kako dodaje na autentičnosti, dok u nekim pomaže pri izgradnji likova, kao i postavljanju humora. O tome Jakišić dodaje:

„Što se tiče promene govora – to je po tekstu. Dakle, Nušić je pisao o tome da Jovanča kad odlazi u drugu zemlju oni (stanovnici) govore različitim jezicima. S obzirom na to da je tekst na srpskom, jedini način da prikažeš raznobojnost jezika jeste da govoriš različitim dijalektima.”

Vraćanje Nušiću, i to vraćanje u smislu godina, ali ne i u smislu razumljivosti i tematike teksta, desilo se ovog februara u Srpskom narodnom pozorištu, a prvo sledeće igranje biće 6.3.2020.

Foto: Srđan Doroški



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste