Nemanja Mijović je student četvrte godine pozorišne i radio režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Dušana Petrovića i Ane Tomović, koji se pored režije bavi i pisanjem poezije. Knjigu poezije „Sjene smrti bose hodaju kroz san” objavio je nedavno, dok je njegova ispitna predstava „Psihoza 4.48”, rađena po tekstu Sare Kejn, privukla veliku pažnju publike, tako da će ovog vikenda, 18. i 19. novembra, imati i svoju novosadsku premijeru u Kulturnom centru Novog Sada. Tim povodom, sa Nemanjom smo porazgovarali o predstavi i poruci koju šalje, ali i njegovoj saradnji sa mladim glumcima sa novosadske akademije.
Kako je izgledao tvoj prvi susret sa ovim tekstom Sare Kejn i odakle ideja da se njime baviš?
Prvi put sam ga pročitao sa 18 godina, pre upisa na FDU i već tad sam imao želju da ga jednog dana postavim na scenu ili barem da se teorijski njime bavim. Nedavno sam radio statističke podatke i malo istraživao o mentalnom zdravlju i duševnoj nestabilnosti, posebno kod mlađih generacija, i shvatio da je to možda najveći problem u društvu, zbog čega mi se i javila ideja da se time bavim jer se tiče svih nas. Tako sam krenuo da radim na tekstu. Na kraju krajeva, bilo mi je bitno i to što komad pripada polju „neobrutalističkog teatra” i „pozorištu krvi i sperme”, a čini mi se da na našoj sceni, posebno mlađoj publici, toga fali.
Kako je izgledao proces i koja pitanja predstava otvara?
Iz svakog segmenta stvaranja predstave, od prostornih promišljanja, kostimografskih rešenja, glumačkih, dramaturško-rediteljskih smo u stvari pokušali da dođemo do toga o čemu želimo da progovorimo. Prvo pitanje koje otvara je da li je problem i stanje duha bolest ili je prirodno ljudsko stanje koje treba da se prihvati. Drugo je kako izgleda samoubilački um, predstava se bavi raskrinkavanjem samoubilačkih misli jer smo se u procesu pitali da li znamo nekoga ko se ubio, a dosta nas zna; i zašto su to počinili, a to niko ne zna. Može postojati neko oproštajno pismo, međutim suštinski artikulisana misao zašto se neko odlučio na taj korak da sebi oduzme život nije poznata. Tu smo iskoristili ovaj tekst jer je ova žena prešla sa druge strane i potrudila se da artikuliše najbolje moguće šta je sve dovelo do toga. Glavna stvar je da osvestimo da zapravo ni jedan samoubica ne želi da se ubije i da niko nema potrebu za smrću. Takve odluke jako su instinktivne, to se taloži, čoveka suicidne misli muče i on to mora da učini jer ne sme da se vrati korak natrag, s obzirom da se pojavila potreba. Koliko je ta potreba istinska, a koliko proizvod situacije, ta borba sa samim sobom, čovekom kog volimo, sistemom od kog tražimo pomoć a ne dobijamo je i, na kraju krajeva borba sa svijetom i zlom – to su pitanja koja otvaramo.
Gde ste dosad igrali predstavu i kako je publika reagovala?
Iznenađujuće dobro. Imali smo dosta pozitivnih reakcija ljudi, posebno ljudi iz branše koja to sagledava više kritički. Zanimljivo je čuti i ljude koji nemaju veze sa pozorištem i nisu očekivali nešto ovakvo jer su bili involvirani sve vreme. Svako je mogao da nađe sebe i da se identifikujensa predstavom, jer svakog mori neki od tih problema. Ono što je jako bitno jeste da je većina utisaka bila da je predstava jako asocijativna i da su u svojoj glavi mogli da sklope, u odnosu na svoje iskustvo, priču koja ustvari priča o njima samima, što znači da je identifikacija te vrste postojala. Naravno, bilo je i ljudi kojima je to bio veliki otpor iz nekih razloga, da su izašli bijesni na tu ženu, što je isto bilo jako zanimljivo. Igrali smo na FDU, na sceni Mata Milošević. Okolnosti su se namjestile da ne ostane samo ispitna predstava, već da dobije svoj život.
U tvojoj podeli imamo dve glumice koje tumače isti lik. Kako si ih podelio?
Tekst je formiran tako da ne postoji identifikacija lica i Sara Kejn i sama kaže da tu ne postoji nikakvo dramaturško upustvo šta treba sa njim da se radi. Kada ga je napisala i dala producentu rekla je da sa njim radi šta god hoće, “samo znaj da me je pisanje ubilo”. Tako sam i krenuo od te potrebe za pisanjem koja ubija i toga da ne može jedna osoba da prikaže rascep ličnosti koji nju prati tokom čitavog stvaralaštva i njenog života, a koji se posebno vidi u ovom komadu. Tekst je više u formi poeme-testamenta, a dve glumice prikazuju dve struje u njoj, unutrašnju borbu zbog čega i pokušava samoubistvo, jedna koja se bori za život, a druga za smrt i ne može više. Tako jedna zastupa ljubav i jedinu slamku spasa vidi u njoj, a druga spas vidi u ostavljanju djela i ideji smrti. Sara Kejn je izuzetna dramska spisateljica i ova poema je genijalština književnosti koja se pojavila, gde ona u jednom trenutku, kad krene da objašnjava psihotične misli koje su bujica metafora u kojima se davi, kaže: “znam šta radim i više nego dobro”. Svijest koju pokazuje da bi odbranila sebe od dijagnostifikacije i da bi potvrdila da je čovek koji piše i bavi se umetnošću i oseća svet oko sebe kako bi mogla da govori o njemu zapravo neutrališe ideju da je bolesna.
Kako je došlo do saradnje sa AUNS, budući da ti studiraš na FDU a da je glumačka postava sa novosadske akademije?
Marta Šćekić je moja dugogodišnja prijateljica i kada sam izabrao tekst, odlučio sam da želim sa njom da radim, poznajući njen glumački senzibilitet, a nakon gledanja njene diplomske predstave “Skakavci” shvatio sam da mi je Nina Perge potrebna kao potpuna kontra u odnosu na Martu da bih mogao da dobijem priču sa dva različita polariteta koja se sukobljavaju sve vreme. Ognjen Mićović je došao slučajno i 18. novembra u Kulturnom centru Novog Sada biće njegovo prvo igranje. Bilo mi je lako da radim znajući da je njihovo osećanje pozorišta jako slično mom i da imamo dosta zajedničkih tema i ideja o umetnosti generalno. Hteo sam da dijaloški ispitamo šta je ovaj tekst, da ne bude samo moje viđenje i tumačenje jer na kraju krajeva oni treba da ga nose na sceni. Saradnici su mi divni i bez njih ništa ne bi uspelo i da je falila bilo čija kreativna persona u ovom procesu, mislim da predstava ne bi bila ovo što jeste.
Šta je najveći neprijatelj mladima koji se bore sa nekim psihičkim poremećajima/bolestima i koliko okolina ima sluha za njih?
Veliki problem mladih prvenstveno je jezik, jer u našem jeziku imamo definicije “mentalno oboljenje” i “duševno oboljenje”, a rijetko kada se polazi od toga da se radi o mentalnom zdravlju zapravo. Takođe, problem je i jaz koji osećamo, osećaj nesnađenosti, klaustrofobije, otuđenosti, nemanja osećaja za svoje mjesto na zemlji i to govorim iz svog iskustva, ali i iz iskustva drugih ljudi. S druge strane mislim da se tokom korone desilo suočavanje sa sobom i drugima, gde su porodični, prijateljski, ljubavni i drugi demoni izašli iz svakog od nas, i čini mi se da je postkovid period koji mi i dalje živimo aktivirao mnogo problema. U odnosu prema sopstvenom okruženju nastaje osećaj nemoći da sami riješimo svoje neartikulisane emocije и prihvatimo ih kao deo iskustva potrebnog za rast. Odrasli svijet nameće nam da moramo što pre da odrastemo i prihvatimo realnost onakvu kakva jeste. Drugačija vizura modernog doba i generacijski jaz izazivaju osećaj da realnost nije ono što zamišljamo, negde smo preskočili neki korak i ne možemo da je prihvatamo kakva jeste.
Foto: Nata Korsky; Ružica Ristivojević
