Slaven Došlo: „Novo doba je vrhunski cinizam – svake godine se najavaljuje, a nikada ne stiže“


jan 2018.

Slaven Došlo je mladi pozorišni i filmski glumac rodom iz Sombora. Završio je Akademiju umetnosti u Beogradu u klasi Mirjane Karanović. U glumačkim vodama je kratko, ali nije ostao nezapažen. Mnogima je poznat kao Lazar iz filma Pored mene, nekima kao Ika iz RTS-ove serije Vojna akademija ili Jovan iz filma Panama. Mi smo ga zapazili u Bitef teatru u predstavi Novo doba u kojoj igra predstavnika generacije mladih. Sa Slavenom smo razgovarali o mnogim pitanjima koja ova predstava postavlja, zatim o ulozi i mestu koje pozorište zauzima u današnjem društvu, mogućnosti cenzure, ali i o mnogim drugim otvorenim dilemama.

Zašto likovi u predstavi Novo doba nemaju lična imena?

Na to pitanje reditelj, tj. pisac teksta  verovatno mogu da ponude konkretnije objašnjenje. Verujem da je zbog toga što su, u suštini, to svi oni tipovi koji su vrlo prepoznatljivi, pa onda i ne moraju imati neko konkretno ime. To su likovi koji se vrlo lako vezuju uz razne osobe iz regiona i ovog društva. Na kraju krajeva, posmatrajući malo mašineriju uz koju se cela ova predstava odigrava, ime i prezime je samo nešto što može da ostane na nadgrobnom spomeniku.

Da li je novo doba o kojem se govori u predstavi zaista novo doba ili je staro doba koje nas prati decenijama unazad?

Novo doba je vrhunski cinizam, zato što se novo doba najavljuje na svakih godinu dana. Ono nikad ne stiže i to je cela poenta ovog tranzicionog procesa, da se zapravo  u našem slučaju nikada ne završava. To je nekada počelo pod nazivom nekakve tranzicije, ali tranzicije iz čega u šta  - to još nismo shvatili.

Da li pozorište cenzuriše neke teme i ideje?

Zavisi kako koje pozorište i zavisi od učesnika i od reditelja. Mislim da pozorište nema toliko značajnu društvenu ulogu da bi ono bilo pod uticajem cenzure. U ovoj predstavi konkretno se bavimo stvarima koje su vrlo žive, opipljive i vrlo bolne, a sa druge strane, to nije otvorilo neki širi društveni dijalog.

Koje vrednosti pozorište neguje i prenosi publici?

Najpre mislim da vežba pažnju. Meni je nekad strašno teško da održim pažnju dok gledam neku predstavu zato što smo mi navikli na instagram klipove od minut ili od petnaest sekundi. Tako da, na prvom mestu vežba pažnju – što nije loše kad moraš da se posvetiš nekim stvarima podrobnije. Ono što jeste svrha pozorišta je da otvara dijalog, otvaraju se problemi i neke teme o kojima možda ti ne razmišljaš ali koje te se tiču a nisi pristupao njima iz tog ugla. S obzirom na to,  mislim da bi pozorište trebalo da bude prostor slobode u kojem se uspostavlja taj dijalog o određenim bitnim temama. Suština je sloboda mišljenja i govora, a to je upravo ono što pozorište podstiče.

Da li reditelji filmova i predstava u današnje vreme namerno ubacuju političke elemente u njih ili smo svi previŠe svesni stanja u državi, pa ne možemo da ih ne posmatramo tako?

Ja mislim da je sve politika. I svaka naša svakodnevna odluka naša je u nekom smislu  politika. Takođe, mislim da  ֦biti apolitičanʺ retko kad predstavlja bilo šta. To je  samo stvar toga da li neko sa svojim stavovima istupa ili ne istupa  javno. Ne mogu da tvrdim za sve reditelje, ali kapiram da ta neraskidiva veza između politike i našeg svakodnevnog života utiče da ljudi političke motive ubacuju u predstave i filmove.

Da li misliš da se umetnost u Srbiji (na primer, film i predstave) više prave zarad novca ili ljudi?

Trebalo bi da se nekako taj finansijski uspeh poklapa i sa kvalitetom predstave, a to često nije uvek tako. Na kraju , to je samo stvar izbora autora na koji način će da se posveti projektu. Mislim da sad jeste bitno da se samofinansiraš i da budeš dosta izdrživ. U tom smislu se radi gomila nekih projekata koji ciljaju na stvari za koje znamo da su opšteprihvaćene i da prodaju neki proizvod. Tako da, u tom slučaju se malo više pristupa umetnosti kao nekom proizvodu, a opet, s druge strane, mislim da je prava umetnost prepoznatljiva i svima nama lako osetljiva.

Da li je pozorište postalo elitistično i da li je uopšte nekad i bilo?

Postoji istorijska činjenica da je bogatiji sloj društva odlazio u pozorište zato što je to tada bila neka vrsta društvenog dogovora, a i pozorište je tada imalo puno značajniju ulogu u društvu nego što sada ima. Nisam sasvim siguran -  ja ipak odrastam uz pozorište i samim tim, ne znam kako to izgleda spolja. Sama ta reč elitističko me nervira i sve generalne podele su mi strašno naporne i ne razumem ih. Smatram da u pozorištu ima dosta sadržaja koji je razumljiv i za nekog ko nema određenog predznanja o pozorištu. U tom smislu, ne mislim da je pozorište na bilo koji način elitistička stvar.  Karte za predstavu koštaju koliko i dve kutije cigara, na primer. Izdvajanje nije veliko ukoliko zaista neko želi da pogleda određenu predstavu. Ulaznica za Brodvej košta trista dolara i u tom smislu možemo govoriti o elitizmu. Kod nas je najskuplja karta oko hiljadu i po dinara. Kako god da okreneš, toliko novca možeš da skupiš ukoliko te to interesuje. Tako da, u finansijskom smislu, pozorište sigurno nije elitističko.

Da li misliš da su mladi u današnje vreme nezainteresovani za pozorišnu umetnost? Ili zbog nemanja sredstava nemaju uvek mogućnost da ga posećuju?

Te generalizacije, poput mladi u pozorištu, su mi jako nejasne. Šta je to? Mladi su grupa pojedinaca koji dele određena mišljenja, a šta oni misle, to zaista ne znam. Mislim da pozorište u današnje vreme nije toliko popularno. Prosto nije u svetlu. Postoji toliko genijalnih serija koje možeš da gledaš, kaoi razni filmovi koje možeš da skineš. Verujem da u toj brzini i komoditetu u kojem živimo i u kojem ne moraš da se cimaš negde, već možeš da sediš kod kuće i gledaš taj sadržaj, komotnija publika i mladež će pre izabrati to, nego idenje u pozorište. Takođe, moguće je da ih možda roditelji nisu vodili u pozorište, stoga, nisu ni stekli tu naviku. Na kraju, stvar je i u ponudi – koji sadržaj se u pozorištu nudi, šta je mladima zanimljivo, a šta ne.  Verujem da svakako nedostaje repertoarska podrška mladima, tj. šta bi oni želeli da gledaju. Možda njima na prvu loptu pojedine teme nisu prijemčive i sasvim je moguće da bi trebalo da se rade predstave koje bi se bavile problemima koji se tiču mladih. Pritom, više nemamo gde ni da čujemo za pozorište, osim ako nas preterano ne interesuje od ranije ili ako nemamo naviku koju sun am roditelji još od detinjstva usadili. Ne postoji proctor za reklamiranje pozorišta, a valjda smo do sada shvatili da je reklama mnogo bitna u današnje vreme.

Omiljeni film i predstava koje si radio i zašto?
Ovu predstavu (Novo doba) baš mnogo volim. Veliko mi je zadovoljstvo da gledam svoje kolege dok glume, pošto smo svi na sceni. Cela predstava je vrlo živa i zadovoljstvo mi je da gledam kako se sve menja. Takođe, rad na njoj je bio ozbiljan i za mene veoma koristan.  Boris, Mira, Jermen i Sneža su maestralno odigrali svoje uloge.  Što se tiče filmova – to bi verovatno bio Pored mene. To je naš diplomski film i on je bio odskočna daska za sve nas. Ozbiljno smo se posvetili njemu i svi smo iskreno i čista srca ušli u sve to bez puno razmišljanja.

Omiljeni film i predstava koju bi mogao da gledaš million puta?
 Sećam se da sam kao klinac gledao predstavu Porodične priče i da  me je oduševila. Čini mi se da je banjalučko pozorište bilo u pitanju. Tu predstavu bih opet gledao. Uopšte nemam utisak kako je to bilo iz te perspektive, ali se sećam da mi je bilo maestralno. Sećam se i jedne predstave koju sam gledao Opsada crkve Svetog Spasa somborskog pozorišta, koja je cela bila postavljena u crkvi. Tako da, te dve predstave bih sigurno opet pogledao. A filmovi... To u mom slučaju varira. Na primer, iznova i iznova se oduševim Građaninu Kejnu. Kakav film i tekst i trud koji stoji iza svega toga! Poslednje što sam gledao i što mi se stvarno dopalo  je Call me by your name. Genijalan film. U njemu nema ništa ružno, a bavi se teškim temama. Predivno je režiran. Dečko koji igra je toliko dobar jer igra neke nijanse koje su potpuno nezamislive. Eto, on mi je sjajan. 

Foto: Bitef teatar

Autor: Jelena Joksić