Teatar Ulica: „Mi smo tu da naše ideje i misli pretočimo u umetnost”

Teatar Ulica je nastao iz želje mladih ambicioznih ljudi da organizovanjem predstava i sličnih umetničkih aktivnosti doprinesu razvoju kulture u Srbiji. Karakteristični po tome što u njihovoj trupi diploma glume nije presudna, već je napravljen šarenolik sistem od raznovrsnih profila i profesija koji donosi relativno mladom Teatru napredak i pet nagrada na dva festivala, od kojih je jedna: "Nagrada za najbolju predstavu", tj. pobednik festivala. U razgovoru sa Milicom Đuričković i Katarinom Jovanović saznajemo ko su članovi ovog teatra, kakvi su planovi za budućnost i ko su bolji kritičari, deca ili odrasli.

Kako ste došli na ideju da osnujete Teatar Ulica? Zašto se odabrali baš taj naziv?

Milica: Verujemo da prava i najčistija umetnost počinje na ulici: tamo nema zaštite koju nudi prosečna pozorišna sala – postoje samo umetnici, njihovo delo i publika. Odabirom imena hteli smo da odamo počast autorima koji su upravo tako počeli. Što se tiče osnivanja, okupio nas je Novak Puletić, sadašnji predsednik Teatra, sa idejom da radimo na predstavi “Da ti kažem”. Upoznali smo se preko druga iz škole glume “Prvi koraci”, koju je većina nas pohađala, a zatim je sve gotovo sudbinski krenulo jedno za drugim i uskoro smo svi bili povezani. Rad na samoj predstavi išao je neverovatno brzo: sklopili smo je za oko dve nedelje. Posle premijere smo zvanično osnovali teatar; postojimo skoro dve godine, a trenutno na repertoaru imamo pet predstava: “Da ti kažem”, “Kako ste”, “Tri zlatne vlasi”, “Tamo negde u centru sveta gde nas nema više, priča o njoj i njemu” i “Rogovi u vreći”.

Po čemu se vaš teatar izdvaja od ostalih i zašto bi ljudi trebalo da vas upoznaju?

Katarina: Osim predstave “Rogovi u vreći” bavimo se isključivo autorskim tekstovima. Uglavnom Novak piše tekst a ja režiram. Mislim da smo odličan tim i naročito su mi zanimljivi preokreti na kraju komada kojima posvećujemo posebnu pažnju. Na taj način nastaju šaljive priče koje kriju jako ozbilje teme, i upravo taj preokret ima za cilj da osvesti publiku. Kad kažem publiku, mislim prvenstveno na mlade ljude, a onda i na sve ostale koji su prosto zaboravili na neke stvari o kojima bi ipak trebalo da razmišljaju.

Otvoreni ste za „sve one koji veruju u umetnost“ bez obzira na zvanje, diplomu i slično, a trenutno brojite 33 člana. Ko sve čini Teatar “Ulica”?

Milica: Na samom početku bilo nas je desetoro. Za potrebe ostalih predstava organizovali smo razne audicije i na taj način stigli do broja 33. Osim glumaca, u ekipi imamo i muzičara. Na početku je samo Katarina studirala glumu, dok smo se mi ostali bavili glumom isključivo amaterski. Međutim, sada je već dvoje iz našeg teatra na studijama glume, dok mlađi članovi spremaju prijemni; polako ali sigurno postajemo sve samo ne amaterski teatar. Posebno želim da istaknem deset osnivača Teatra: Novak Puletić, Katarina i ja (Milica Đuričković), Nikola Kondžulović, Dušan Vesilinović, Sofija Đuričić, Vedran Borovčanin, Marijana Mandić, Jelena Nikodinovski i Irena Cvetić.

Pored predstava za odrasle igrate i predstave za decu. Pred kojom publikom se osećate slobodnije i ko su bolji kritičari: deca ili odrasli?

Katarina: Odrasla sam u pozorištancu “Puž”, uz dečije predstave i Branka Kockicu, gde sam upijala njegov način izvođenja. Takođe, oduvek me zanimala narodna tradicija i uvek me nerviralo što deca čitaju izlizane i ispričane bajke koje nisu našeg porekla. Kao spoj tih misli nastala je predstava “Tri zlatne vlasi”, po istoimenoj bajci. Naglasila bih da je Nikola Dragašević napisao songove za ovaj komad i mislim da je naš najveći kvalitet upravo u tome što je svaki dio predstave autentično naš. Rad na ovoj predstavi bio je jako zabavan, a deca su naporna koliko i fenomenalna. Primetiš kako te jednog momenta gledaju divnim okicama tražeći odgovor na zagonetku koju postavljaš, pa kako paniče kad ne znaju, pa kako se polako proširi šapat tačnog odgovora čim neko od nas odluči da im pomogne. Neverovatan je osećaj igrati za njih: deca su najdragocenije što imamo, njima ostaje sve ono na čemu mi malo stariji trenutno radimo.

Predstava „ Rogovi u vreći“ skoro je predstavljena publici u Akademiji 28. Koliko dugo ste se pripremali za nju i kakve utiske nosite sa premijere?

Katarina: Režiser komada i ujedno moj dugogodišnji prijatelj, Marko Jovičić, ima neverovatne ideje koje nije moguće tako lako “uhvatiti”. Ova predstava je takođe nastala u jako kratkom periodu od oko deset dana. Bilo je jako naporno ali i izuzetno interesantno, s obzirom na to da su “Rogovi” naš prvi susret sa teatrom apsurda. Do generalne probe smo se toliko opustili da nas je Marko molio da se ”unormalimo”. Čim smo se poklonili na premijeri hteli smo opet da je odigramo – zato sada jedva čekamo 12. mart i nadamo se da će publika uživati u njoj koliko i mi.

Kroz predstavu „Kako ste?“ bavite se temama poput borbe sa depresijom i anksioznošću. Koliko i na koji način pozorište i umetnost uopšte mogu da doprinesu osvešćivanju važnosti mentalnog zdravlja i mentalnih bolesti?

Katarina: Ono što prvo naučimo na Akademiji je da su gluma i umetnost u suštini podražavanje. Umetnost mnogo utiče na način razmišljanja ljudi i upravo zbog toga toliko dugo i traje. Smatram da dobra predstava može duboko da dopre do publike, ali sve i da dopre do samo jednog čovjeka, i to je veliki uspjeh. Ako jedan čovjek potpuno doživi poentu predstave, on će je širiti dalje. U predstavi “Kako ste” postoji monolog sa rečima “Mi nismo ovde da bismo se pravili pametni, jer ni mi nismo ništa bolji”; niko od nas ne zna sve, ali smo tu da pretočimo naše ideje i misli u umetnost i da time približimo drugima ono što osećamo. Osećaj kada vidimo da je publika osetila šta smo hteli da kažemo je zaista fenomenalan.

Vaše predstave su žanrovski raznolike: „Kako ste?“ obiluje elementima komedije koji skrivaju ozbiljne teme, dok „Rogove“ određujete kao „triler sa elementima apsurda“. Koji žanr vam je najzanimljiviji i zbog čega?

Katarina: Trenutno su nam zanimljivi eksperimenti sa apsurdom. U teatru apsurda, reditelj mora da ima jasnu viziju, mora da zna šta želi od predstave i na koji način to može da postigne. Komedija je duhovita, smešna, lako shvatljiva, dok predstave sa elementima apsurda uglavnom ne shvati i ne doživi cela publika. Jednostavno, apsurd je žanr kome moraš da se prepustiš: prvih desetak minuta nećeš znati o čemu se radi, ali čim dozvoliš predstavi da te uvuče u svoj svet, postaje duhovito i zanimljivo.

Kakvi su planovi u daljem radu Teatra? Kada i gde možemo gledati vaše predstave?

Milica: Do sada smo radili na drami, komediji, apsurdu, dečijoj predstavi – u novoj predstavi spajamo elemente svega. Katarina i ja smo uzbuđene zato što je ovo samo ženski projekat, koji broji čak trinaest žena na sceni. Do tada, želimo da najavimo sledeća izvođenja: “Rogovi u vreći” 12. marta, “Kako ste?” 31. marta i “Da ti kažem” 14. aprila, sve tri na večernjoj sceni Akademije 28. Dobrodošli!

Foto: Bojana Durman



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste