Predstava „Galeb”, u režiji Milana Neškovića, odigrana je premijerno u novembru. Predstava je izvedena u Narodnom pozorištu u Somboru i cela adaptacija dela urađena je od strane reditelja. Koliko smo spremni da žrtvujemo za svoj uspeh i koliko je zapravo sloboda stvaranja umetnika neophodna na trnovitom putu do njegovog ostvarenja? To su samo neka pitanja na koja nam odgovara ova predstava. Zahtevni Čehov sa svojim surovim i sarkastičnim pogledom na ljudski život na publiku odmah će postaviti velika očekivanja za ovo izvođenje. Dramatičnim gašenjem svetla u gledalištu otpočinje magija.
Moćan glas Dude Buržujke (Julija Petković), odgovorne za celokupnu muziku u predstavi predstavljaće novo muzičko otkrovenje, a njeni stihovi zasigurno vas neće ostaviti ravnodušnim. Surov i oštar tekst pesama osuđuje svet u kome živimo i svakodnevne probleme s kojim se suočavamo. Savršeno obuhvaćeni društveni tabui i duhovito presecanje melanholičnih scena Ilje (Pera Stojančević) scena biće definitivni lajtmotivi ove predstave. Takođe, uz muziku upoznajemo se i sa ostalim likovima drame i naslućujemo dalje sukobe u predstavi. U stalnim dijalozima primećujemo mladog Trepljeva (Nikola Knežević) koji, nedovoljno podržan, preživljava muke i neshvaćenost mladog umetnika podseća nas da je i današnje stanje umetnika nepovoljno. Trepljev, kako ga je i Čehov napisao, razuzdan je i traži ljubav i podršku. Pored njega kao neka vrsta kontrasta imamo lik njegove majke Irine (Ivana Jovanović) koja je uverena u svoj talenat i ne odustaje od onog šta poželi.
Od početka do kraja kroz predstavu se prožima motiv galeba kao simbol slobode i snage u rukama moćnijeg koji utiče na njegovu sudbinu. Fantastična rediteljska rešenja prikazuju kako Ninu Zarečnu (Ana Rudakijević) vuče vrtlog zanosa i slave i ona lakoverno sanja o životu poznate umetnice. Ubačena u kolotečinu slave, kojoj se toliko nadala, postaje samo jedan nevažan element u sistemu, predmet koji služi za korišćenje. Kao uzor doživljava slavnog pisca Trigorina (Saša Torlaković) i obuzeta je njegovim načinom života. Predstavljeno je koliko sebičnost i vlastite želje pojedinca mogu uticati na čitavu sudbinu devojke koja je ka životu umetnika gledala do to mere idealistički da bi za njega dala sve. Kako nam se ideal života glumaca ruši pred zidom stvarnosti, počinjemo da razmišljamo o težini takvog sveta i o teretu koji se nosi pri ostvarenju slave. Glumom kojom nas Ana ostavlja bez daha mi počinjemo da se saosećamo i da razumemo pozadinu njenih odluka.
Tokom predstave indirektno uvučeni smo u priču Maše (Julija Petković) na čije se probleme ne reaguje. Tu nam se pojavljuje problem sporednog lika, lika u delu koji je izrazito značajan za predstavu ali se pozadina toliko i ne prikazuje. Takav slučaj je i kod još nekih likova poput Sorina (Srđan Aleksić) i doktora Dorna (Ninoslav Đorđević) koji će biti osobe od poverenja i jedini biti podrška i Maši i Trepljevu. Motivi tragične ljubavi prikazaće nam kako je to kada čovek umoran od pokušaja da osvoji voljenu osobu, odustaje i prihvata drugu, preostalu opciju. Žrtva takvog slučaja biće Medvedenko (Stefan Beronja).
Scenografija je svedena na nekoliko stolica i zid, a glumci i tehničko osoblje donose i odnose dodatne elemente. Takav odabir scenografije u potpunosti zadovoljava misao osavremenjivanja klasika i fokusiranje na ljudske odnose i njihove lične unutrašnje sukobe. Igra svetlom daje predstavi brži tempo i veći fokus na glumce, dok će promena kostima kod nekih u publici izazvati čuđenje ili smeh.
Glavna tema ove predstave definitivno je sloboda. Sloboda da voliš, budeš voljen i da živiš bez okova. Nina Zarečna i Kostja Trepljev savršeni su primeri onih kojima je ta sloboda uskraćena. Baveći se izuzetno važnim temama za našu svakodnevicu, efektan kraj predstave odradiće glavni zadatak svake predstave, a to je da nas posle ostavi da o njoj razmišljamo. Da se zapitamo šta se događa posle sa svakim od ovih tragičnih, Čehovu komičnih likova i tera nas da u svakom od njih pronađemo deo sebe zbog kojih ćemo ih razumeti. Predstava u kojoj ćete pevati, plakati i smejati se, ali ipak na kraju se zapitati šta je zapravo sreća i da li vredi žrtvovati sve zarad položaja. A ako to sve nije dovoljno za predstavu, šta onda?
Foto: Milan Đurđević
.jpg&w=384&q=90)
