Arzamaski užas - tragikomika svakodnevnice

Arzamas
Zvezdara teatar
Piše: Silvia Ida Drndarski
26. dec 2019.

„Hoću u pozorište“, rekla je Majka i umrla. Kći je ostala nepomično da stoji na sceni. Smrt se vratila na pozornicu da zaokruži priču. Sa njom je sve i počelo.

U jednom klasičnom dramskom prologu, Smrt, koja je, za potrebe obraćanja nama, uzela obličje Milana Laneta Gutovića, kazala nam je par reči o sebi u šaljivom tonu. Izgledalo je pomalo kao stand up nastup. Grdi nas Smrt jer je kunemo, ružimo raznim epitetima, a ona samo obavlja svoj posao. Kao Haron, onaj stari mitski lađar, Smrt je isključivo transporter. Vozi nas sa jedne strane na drugu, pa još za džabe. A naravno, niko se smrti ne raduje. Niko osim irukandži, kaže Ivana Dimić u „Arzamasu“.

„Irukandži je providna mala meduza, stala bi u ljudsku šaku. Mogla bi da prođe neprimećeno, ne samo u okeanskim dubinama nego i u običnoj čaši, toliko je neznatna. Ali od nje zazire ceo živi svet. Sve što dotakne ona usmrti. Zato se ova meduza razmnožava partenogenezom (sama sebe oplođuje) i živi ceo svoj vek potpuno sama. Od onog kobnog trenutka kada se sudari sa drugim bićem, ona ga ubija i istovremeno sama gine. Samo je smrt u svakom trenutku spremna da velikodušno i bez zazora uzme u zagrljaj malu irukandži i izbavi je iz usamljenosti. Zato legenda veli da se ova meduza rađa zaljubljena u smrt.“

Ovaj odlomak čućete u predstavi „Arzamas“, rađenoj po romanu i dramatizaciji Ivane Dimić, u režiji Ljiljane Todorović. Bez njega, i bez otelotvorenja Smrti kao lika koji uokviruje radnju, predstava bi možda doslednije prenela suštinu romana: odnos bolesne Majke i Kćeri koja o njoj brine, arzamaski užas – sreću i smrt. Odlukom Ivane Dimić da se u dramatizaciji Smrt personifikuje, u predstavi je podvučen još jedan sloj značenja – problematizovan je odnos prema smrti u situaciji kada se od nje svesno zazire, a podsvesno se predoseća kao izbavljenje.

Sažimanje hronološkog opsega romana na predstavu od nekih osamdeset minuta iziskivalo je, očekivano, da se samo ključna mesta prikažu, ali da se i dalje očuva utisak većeg protoka vremena. Svaka scena je zato presečena projekcijama univerzuma, što doprinosi predstavi na više nivoa – dajući temi na svevremenosti, bolu na trajanju i prostoru za kontemplaciju. Ti trenuci u kojima se scena zamračuje sugerišu širinu ontološke krize pojedinca koji počinje da preispituje svoj odnos prema smrti drugog bića. Istovremeno, predstava dobija na dimenzionalnosti, a tempo ostaje žustar, iako je ritam jedne svakodnevice koju predstavlja u zbilji spor, a promene postaju osetne tek u retrospektivi.

Put do priželjkivanja smrti ne čini se dugim. Majka je čista životna energija u trenutku kada se prvi put ukaže publici. Jeste, ona je gospođa u poznim godinama, ali i dalje ide na koncerte, izložbe, predstave. Sloboda koju oseća u mogućnostima da radi sve što joj padne na pamet gotovo je infantilna. Samo deca veruju da je sve moguće. Majka će probuditi jedne noći Ćerku i reći joj: „Napisala sam pismo, želim da ga predaš predsedniku i premijeru lično. U vezi je našeg tavana“. I publika će se smejati. Smejaće se blesavoj staroj ženi koja veruje da će državni vrh rešavati tavanska pitanja. Publika će se smejati da ne bi plakala, smeh će biti odbrambeni mehanizam protiv arzamaskog užasa.

„Smešnotužna i tužnosmešna priča o tri samoće: o samoći ostarelog roditelja, o osami odraslog deteta koje se o tom svom roditelju brine i o njihovom sudaru sa usamljenošću smrti“, to je predstava „Arzamas“, kaže rediteljka Ljiljana Todorović.

Da li je smeh nužnost u ovakvim situacijama? Svakako da nije. Smeh je svesno uvedeno sredstvo kojim se borba protiv bolesti čini lakšom. Šaljivim ad spectatores u prologu, gledalac oformljava horizont očekivanja koji se tiče tona predstave i sklon je da reaguje smehom na situacije koje suštinski nisu komične. Time možda predstava gubi malo na dramskom naboju, tragika bolesti ne doseže svoj maksimum, a razarajuće dejstvo izvedene tematike ne provocira potpunu katarzu. Zašto je to razblaživanje utiska potrebno? Jer bolest i starost nisu tragedija antičkih heroja, već tragedija svakodnevice, sa kojom ne znamo kako drukčije da se nosimo, osim da se poštapamo smehom. A smrt svakako čeka na svoj red.  

Iako počinje i završava se smrću, ovo je predstava o životu. Prikazana je gradacija bolesti, a lik Majke maksimalno je stavljen u fokus, ne samo izvanrednom glumom Branke Petrić, već i scenografskim rešenjima koja usmeravaju pogled ka njenoj poziciji na sceni. Ipak, nosilac suštine predstave jeste Kćer, u izvedbi Nele Mihailović, jer je u njenom liku prelomljena svest o svemu što se dešava i o onome što neumitno sledi. Već u prvoj sceni, dok Majka prividno puca od zdravlja, jednom replikom Kćer podvlači njenu konačnost. „Ti više nikada nećeš voziti kola“. Broj stvari koje neće više nikada uraditi se umnožava. Dve reči kojima je izrečeno egzistencijalno ograničenje postaju formula kojom se doziva blizina kraja. 

Naspram „Više nikada“ sve do samog kraja stajaće ono „Ja hoću“. Majčine poslednje reči, „Ja hoću u pozorište“, sadrže svu njenu ljubav prema životu. Čak i onda kada egzistencija postane toliko mučna, a bolest pojedinca bolest svih koji ga okružuju, poriv da se živi ostaje. I to da se živi stvarno, a to znači družiti se, ići na izložbe, koncerte i u pozorište, ne biti osamljen i obeležen smrću kao irukandži. 

A šta ostaje posle? Posle odlaska najbližih, ostaje jedna praznina koja se ispunjava druženjem, izložbama i pozorištem, bilo kakvim sadržajem koji život čini životom, a ne pukim postojanjem. A posle smrti nas samih? Videćemo. Možda nam Lane Gutović ipak bude lađar, a to i ne bi bilo tako strašno.

Foto: Nikola Vukelić (zvezdarateatar.rs)




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste