Pozorište pod maskama

Silvia Ida Drndarski
28. jul 2020.

Danas, kada nosimo maske koje život znače, nije na odmet da se podsetimo i njihovih nešto tradicionalnijih funkcija. Maske su originalno nastale kao kulturni predmeti kojima je čovek sakrivao svoj identitet i, po pravilu, podražavao tuđi identitet. Kako esencija glume leži upravo u ovome, nije čudno što tradicija maskiranja i teatra imaju mnogo dodirnih tačaka. Danas nam je možda teško da zamislimo da glumac tokom cele predstave ima istovetan izraz lica, iako je nekada to bilo podrazumevajuće, upravo zahvaljujući maskama.

Pozorište kakvo poznajemo danas razvilo se iz antičke drame u 5. veku pre nove ere, a maskarada ga prati od samog nastanka. Zapravo, od maski je sve i počelo. Ritualno maskiranje tokom svetkovina u čast Dionisa imalo je za cilj da simbolizuje pojavu boga tokom obreda, a čovek koji bi predstavljao Dionisa tokom rituala morao je da govori u prvom licu kako bi božanska manifestacija bila uverljiva. Obredno oponašanje je na taj način utrlo put razvoju glumačkog umeća, što dovodi do ustoličenja antičkog teatra.

Ako ste se zapitali koga predstavljaju maske sa logoa našeg portala, to su upravo antičke grčke maske koje su postale simbol pozorišta – Talija i Melpomena. Nasmejana Talija je muza komedije, a ražalošćena Melpomena muza tragedije, a zajedno prikazuju dva ekstrema ljudske psihe. Njihov izrazito naglašen izraz, odlika svih grčkih maski, omogućavao je lako razaznavanje sa velike daljine, jer je veličina grčkih amfiteatara to zahtevala. Maske su izrađivane od kože ili obojenog platna, a omogućavale su i da se ispoštuje jedna od konvencija grčke tragedije – samo tri glumca su mogla da učestvuju, te su smenom maski glumci uspevali da prikažu znatno veći raspon likova na sceni.

Ni srednjovekovnom pozorištu upotreba maski nije bila strana. Religiozne srednjovekovne predstave tzv. misterije, ne nadovezuju se na tradiciju antičkog teatra, ali imaju maltene identičan razvojni put – od obreda do teatra. Misterija se razvija iz liturgija i dramatizuje određene delove Biblije, s akcentom na groteskne prizore poput đavola, demona i personifikaciju sedam smrtnih greha. Ovi prizori su dramatizovani uz pomoć složenih papirnih maski, koje su imale čak i mehanizme za bljuvanje vatre.

Teatar u doba renesanse je takođe podrazumevao upotrebu maski. Italijanska commedia dell’аrte bila je izrazito popularna širom Evrope u periodu od 16. do 18. veka, a njena glavna obeležja su bila improvizacija i, naravno, maske. Maske su predstavljale galeriju tipskih likova iz svakodnevnog života – od naivnih staraca i služavki sumnjivog morala do hvalisavih vojnika i doktora sveznalica. Upravo je nepromenljivost lica omogućena maskom ukazivala na to da se nijedna od karakternih mana likova ne može promeniti.

Skrenemo li pogled malo dalje od Evrope, videćemo da su maske bile integralni deo japanskog no teatra, koje uz kabuki predstavlja najvažniju tekovinu pozorišta Japana. Kompleksna simbolika, lapidarni izraz i bogatstvo podteksta otežavaju razumevanje neupućenom gledaocu, ali ipak ćemo naići na poznati element – maske, koje ovde imaju nešto drugačiju ulogu. Naime, njima je dat tzv. posrednički izraz, što znači da ne izražavaju jedinstvena i nepromenjena osećanja, već omogućavaju glumcu da prikaže širi spektar emocija. Prelamanje svetla bi pažljivo konstruisanoj maski davalo srećan ili tužan izraz, bilo da je usmerena nagore ili nadole. 

Od kraja 18. veka, upotreba maski u pozorištu je postepeno napuštana, osim tamo gde visokokanonizovana forma to nije dopuštala (kao što je slučaj sa No teatrom). Ono što je nekad bilo pravilo, u 20. veku je više egzotični izuzetak koji su na momente oživljavali kubistički i nadrealistički orijentisani stvaraoci poput Pikasa i Pirandela.

Pa ipak, moderni teatar i dalje ume da posegne za maskama kada hoće da izrazi nešto tipsko ili arhetipsko. Tako je američko pozorište Bread and Puppet odlučilo da iskoristi maske kako bi razotkrilo apsurd naše egzistencije koji ide ruku pod ruku sa kapitalističkom dehumanizacijom. Glumci teatra Bread and Puppet izašli su na ulice Njujorka na štulama i sa maskama izobličenih likova, kako bi suočili prolaznike sa univerzalnim problemima naše svakodnevice i maskama koje svi mi nosimo.

Danas, kada se maskarada preselila među publiku, ostaje nam samo da se nadamo da ćemo je u skorije vreme gledati isključivo na nekoj pozornici uz nekakav umetnički twist.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste