„Kaligula” u Narodnom pozorištu – uvek smo slobodni na nečiji račun

Kaligula
Narodno pozorište u Beogradu
Piše: Silvia Ida Drndarski
09. feb 2020.

Ako vam je poznata pesma „God is a DJ” grupe Faithless, garantovano će vam pasti na pamet tokom gledanja „Kaligule” u Narodnom pozorištu. I to ne zato što ćete je čuti u predstavi, već zato što će se ta metafora realizovati pred vama – jedno božanstvo će doslovno izvaditi miksetu i krenuti da pušta elektronsku muziku. Naravno, znamo da je Kaligula bio samo čovek, i u istoriji i u Kamijevoj drami koju je Milan Marković Matis dramatizovao, a Snežana Trišić režirala. Ali kakav čovek? Bezumni, obesni, krvoločni tiranin? Verovatno. Pa ipak, Kaligula iz predstave je više od toga. 

kaligula-recenzija1

Mi se s njim upoznajemo kao sa figurom koja je već na vlasti i koja odmah na početku dramske radnje doživljava izrazito značajan slom. Kaligula, koga igra odlični Igor Đorđević, ostao je bez svoje najdraže ljubavnice (koja mu je, doduše, bila i sestra). Kaligula nakon tog gubitka odjednom oseća da gubi smisao, da je cela ljudska egzistencija svedena na bezrazložno trajanje u apsurdu i da je u svemu tome čovek suštinski neslobodan. Ta iznenadna saznanja ga navode da uspostavi novi, lični imperativ: naći Mesec i posedovati ga. A šta je Mesec, ako ne jedan prazni apsolut i utopija, koja se uspostavlja kao vodilja u obesmišljenoj stvarnosti. Kaligulina utopija predstavlja slobodu, te njegov pokretački agens od samog početka predstave jeste maltene prosvetiteljska ideja da obznani ljudima kako oni zapravo nisu slobodni, a toga nisu ni svesni  – ovaj tiranin, paradoksalno, nastoji da ljude načini boljim, dok svet oko svet čini gorim. 

Šta polazi nizbrdo? To što je jedan čovek uvek slobodan na nečiji račun. Jedan čovek prisvaja svačiju slobodu samo za sebe i uzdiže je na nivo božanske svemogućnosti. I od tog momenta, sve do kulminacije, na sceni možemo da vidimo demostraciju ultimativne slobode, pod čijim teretom i sam Kaligula posrće. Pa ipak, imperatorova filozofija će naići samo na jednog pravog protivnika, dok će svi ostali igrati kako vrhovni DJ svira. Doslovno. Neće vas slučajno crna svedena scenografija sa neonskim svetlima asocirati na atmosferu noćnog kluba – metafora „God is a DJ” će se ponavljati kao lajtmotiv tokom cele predstave. 

kaligula-recenzija2

Kami „Kaligulu” objavljuje 1945, a piše tokom Drugog svetskog rata, kada je na delu jedna monstruozna logika, jedna agonija apsurda i kriza čovečnosti. Imperator će, nesumnjivo, na momente podsetiti na Hitlera, bilo celinom svoje tiranske ličnosti, bilo sitnim pojedinostima, poput maničnog zalizavanja kose tokom držanja govora. Sva njegova poigravanja sa drugima su nekakve lekcije poput „Ja sve ovo mogu da vam radim, a vi se i dalje ne bunite, vi mi i dalje sve ovo dopuštate, zašto vi sve ovo trpite?” Publika je direktno uvučena u dramsku radnju kada je Kaligula zapita: „Da li mislite da sam ja tiranin?” Niko neće odgovoriti potvrdno. Ova igra pozorišta u pozorištu razotkriva ne samo egzistencijalni apsurd, već i neposredno postavlja pitanje zašto ćutimo pred nasiljem. 

Kaligula, onako kako su ga oblikovali Igor Đorđević, Snežana Trišić i Milan Marković Matis, nasuprot izraženoj filozofskoj dimenziji, nije dominantno ozbiljna pojava. On je lakrdijaš, on je performer ideje koju karikira i banalizuje do apsurda, jer u sebi objedinjuje tradiciju lika vladara i lika dvorske lude kojoj je sve dozvoljeno. Kaligula iz Narodnog pozorišta je maltene komičan monstrum, njegova grotesknost sve izvrće naopačke, pri čemu je naročito zabavno kada uz prateći plesni aranžman glumi jednu boginju. Pa ipak, sama forma predstave može zamoriti gledaoca koji je navikao na klasične etape razvoja dramske radnje. Struktura ove predstave je jednostavna, jer je dosledna žanru filozofske drame – imamo jedno apriorno dato načelo koje se demonstrira od početka do kraja. Problem jeste što ta repetitivna demostracija traje skoro dva i po sata, te gledamo neprestano razbacivanje neograničene moći, koja nema pravog protivnika. Srećom, Đorđevićev performans je dovoljno snažan da drži pažnju, iako bi sažimanje trajanja predstave bilo poželjno. Intenzitet Đorđevićeve izvedbe je nosilac ove predstave u toj meri da vas može navesti na pomisao kako bi ovaj komad veoma dobro funkcionisao čak i kao monodrama. A to možda i ne bi bila loša ideja za neku buduću postavku „Kaligule”.

Foto: Narodno pozorište u Beogradu/Promo




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste