Mjuzikl kao takav (i zašto ga voleti)

Brodvejske vragolije
Pozorište na Terazijama
Piše: Mila Jovanović
08. okt 2019.

Mjuzikl ili voliš ili ne voliš. Pardon, mjuzikl ili obožavaš ili... ništa.

Ja pripadam ovoj prvoj kategoriji i zato sam jedva dočekala premijeru „Brodvejskih vragolija“ kojima je Pozorište na Terazijama otvorilo sedamdesetu sezonu. Jedini muzički teatar u ovom delu Evrope izabrao je da u svoju jubilarnu sezonu uđe mjuziklom o mjuziklu, predstavom za koju bi se moglo reći da je oda žanru koji se verno neguje godinama i koja je poklon (nama) zaljubljenicima u mjuzikl.

brodvejske-vragolije1

Da li ste nekada osetili „tugu kao takvu“? To je onaj osećaj kada ne znaš šta ti je i zašto ti je i kako ti je, a znaš da je nešto i onda ti to nešto ne da mira i ti moraš da pobegneš. Neki beže trkom, drugima je beg na dnu čašice, trećima u poslu. Ja taj tupi osećaj lečim dobrim mjuziklom, a isto to radi i glavni junak „Brodvejskih vragolija“. Puštajući ploču sa snimkom svog omiljenog mjuzikla iz 1928. godine, on oživljava imaginarnu predstavu koja je u stvari parodija muzičkog teatra dvadesetih godina prošlog veka, zaboravljenu priču o slavnoj glumici koja zbog ljubavi želi da napusti svoju karijeru na Brodveju. Potrebno je malo vremena za „uhodavnje“ u koncept gde glumci glume glumce koji igraju u predstavi, a zapravo za shvatanje da ovo nije prepričavanje fabule mjuzikla iz 1928. godine, već priča o njegovoj strukturi, mjuziklu kao takvom. Pripovedajući o ovoj praformi, vodič nas sprovodi kroz kratki stominutni kurs mjuzikla, prolazeći kroz osnovna pravila, pitanja i zablude o ovom žanru.

Kako je izgledao mjuzikl u svojim začecima? Priča je bila naivna, kraj predvidljiv, gluma iskarikirana, šale ne naročito inteligentne. Nisu neki blistavi počeci, ali su ipak počeci bez kojih mjuzikl ne bi bio ono što je danas, a ja bih rekla magija, iako će neki reći da je previše prozaično. Isti zli jezici će reći i kako je mjuzikl drugorazredna umetnost, da nije umetnost uopšte ili da je laka zabava. Da počnemo od reči „laka“, pitanje je šta je tačno lako u realizaciji i izvedbi jednog kvalitetnog mjuzikla. Vrlo je tužno kada umetnici koji su vrhunski u ovom žanru moraju da se na neki način pravdaju i bez kraja i konca objašnjavaju koliko nije lako i naivno ono što rade. U „Brodvejskim vragolijama“ mjuzikl je upoređen sa pornografijom: neki mnogo talentovan ljudi rade nešto u čemu su dobri, gledaoci uživaju u njihovom umeću, a priča je manje bitna, izvedba je na prvom mestu. Ne mogu da se ne složim sa ovim zanimljivim poređenjem, mada ne u potpunosti. Veličina muzičkog teatra zaista leži u performativnom nivou izvođača i reći da njihova izvedba nije umetnost jednako je reći da glumci nisu umetnici jer oni „samo izvode tuđe delo“. Međutim, nije sve u songovima i ne sme se zanemariti fabularna okosnica jednog mjuzikla. Kao i u drugim žanrovima, predstave se razlikuju po svojoj značenjskoj vrednosti, pa su tako neke zaista „za odmaranje mozga“, ali posle nekih ne može mirno da se spava sledeće noći. Ipak, i najnaivnije u priči i one najozbiljnije, ozbiljne produkcije kakve su u Pozorištu na Terazijama izmeštaju nas na sat ili dva iz stvarnosti, teraju nas da ostavimo sve što nas muči izvan sale i da se prepustimo magiji igre. Istina, kada nešto u životu pođe po zlu mi ne zapevamo i ne zaplešemo, ali zar nam ne bi bilo lepše da je tako?

brodvejske-vragolije2

Čovek u fotelji, bezimeni ljubitelj i poznavalac mjuzikla koji pripoveda priču o „Brodvejskim vragolijama“ nema ime sa razlogom jer  ljubitelji muzičkog pozorišta ne moraju da se poznaju da bi se razumeli. Ipak, nisam mogla da pobegnem od utiska da razgovaram sa Buletom Goncićem, a ne sa nekim imaginarnim likom jer je njegova izvedba do te mere nonšalanta i prirodna, da je u više navrata bilo teško razaznati da li je u pitanju improvizacija ili izrežirani potez. Isti pozitivni utisak ostavila je Ivana Popović, ali igrom koja je potpuna suprotnost Goncićevoj prirodnosti - savršenom karikaturom glume dvadesetih godina prošlog veka. Među glumcima valja izdvojiti i Jelenu Jovičić, koja samo svojom pojavom na sceni zaseni sve i odličnog Slavena Došla, koji lomi srca, mada ne mogu da ne primetim da mi je u nekoliko navrata zasmetao njegov beogradski akcenat. Poseban utisak ostavio je Žarko Stepanov, kome mjuzikl toliko pripada i svaki song iznosi tako prirodno, da  ne bi bio začuđujući prizor njega koji kod lekara objašnjava kako se oseća pevajući i igrajući step.

Neobična forma „Brodvejskih vragolija“  u više navrata nametnula je pitanje: a zašto baš ovako? Pravila pramjuzikla prosto su nametnula neka rešenja. Na primer, baletski ansambl je manje brojan nego u nekim drugim naslovima, dok je hor mnogo prisutniji na sceni. Celokupan utisak je predstava koja jeste klasičan brodvejski mjuzikl, a sa druge strane, nešto drugačije i neočekivano. Mada jeste vrlo zabavna, ova predstava nije laka zabava. Ona je vrlo ozbiljno delo koje promišlja odnos publike prema pozorištu, glumca prema umetnosti, javnosti prema muzičkom teatru, pitanja šta publika želi i šta joj se nudi. Mada se inače vodim mišlju „mjuzikl sa sve“, za „Brodvejske vragolije“ bih rekla „mjuzikl za zaljubljenike u mjuzikl, a onda i za sve ostale“ i zato Pozorište na Terazijama nije moglo da izabere bolji naslov kojim će započeti svoju jubilarnu sedamdesetu sezonu.

Mjuzikl ili voliš ili ne voliš. Pardon, mjuzikl ili obožavaš ili... ništa.

Foto: Pozorište na Terazijama




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste