Ne može se mimo Gospođice

Gospođica
Jugoslovensko dramsko pozorište
Piše: Jelena Joksić
14. jan 2018.

    Jugoslovensko dramsko pozorište već četiri godine svoju publiku jednom mesečno vodi u Bosnu i Hercegovinu, tačnije, u Sarajevo u dvadeseti vek. Svega nekoliko ljudi na sceni nam igra priču o jednoj ženi i njenoj sudbini koja je apsolutno bila podređena novcu i ispunjenju  očeve poslednje želje.

    Reč je o predstavi ֦Gospođicaʺ, koja je rađena po istoimenom romanu Iva Andrića. Režirao ju je Gorčin Stojanović, a lik Rajke Radaković je snažno i sjajno odigrala Nataša Ninković.

    Ko je Gospođica? Ona je devojka koja je sa petnaest godina ostala bez oca. Nakon što je finansijski propao, ubrzo je i umro. Njegovo telo je nestalo, ali reči i misli su ostale zauvek žive, trepereći kao plamen sveće u Rajki, njegovoj ćerki. Na samrti joj je govorio o štednji i ponavljao rečenicu da ona sama ostaje, jer neće majka o njoj brinuti, već ona o majci.

    Rajka je njegove reči shvatila kao zapovest i za razliku od ljudi koji imaju više imperativa po kojima žive, ona je imala samo jedan. Svoj život je posvetila novcu koji će raditi za nju. Čvrsto verujem da će mnogi reći da je Rajka tvrdica. Možda i jeste upravo to, ali mislim da je njen slučaj specifičniji i da je slojevit. Ona je hladna i čvrsta žena koja jasno vidi svoj cilj i zajedno sa njim ide kroz život. Nikakvi komentari i sugestije ne uspevaju da je pokolebaju, pa čak ni pogrdni tekstovi pisani o njoj, potresne reči njene majke, molbe i žalbe. Ne, Rajka i dalje ostaje jaka i hladna.

    Preneti unutrašnje monologe i oluje koje likove nose u sebi, teška je rabota. Iako često dolazi do neuspeha pri tom poduhvatu, meni se činilo da toga u ovoj predstavi nije manjkalo. Scenografija koja je izgledala krajnje siromašno i minimalistički, u potpunosti je odgovarala stilu života na koji se Rajka zarekla. Njena siva haljina, jeftine čizme i kosa svezana u kiku, odisali su skromnošću. Ali, po mom mišljenju, ta siva boja je na sjajan način prikazivala sve njene misli, muke i oluje sa kojima se borila. Nisam mogla a da se tokom gledanja predstave ne setim romana Dostojevskog Zločin i kazna i sobe u kojoj je živeo Raskoljnikov. Mala, siva soba sa krevetom, stolom i stolicom. Gledajući scenografiju ispred sebe, pomislila sam: ֦Ovako izgleda kvalitetno i verodostojno predstavljanje atmosfere i osećanja koja se provlači kroz ceo roman i predstavu.ʺ

   Reči mogu imati veliku snagu. Ni najveća stena na svetu ne može da se uporedi sa njima. Neke od njih su toliko jake da mogu nečiji život iz korena promeniti. Pojedini mogu postati najsrećnije osobe na svetu, a sa druge strane, postoje i oni koji se povuku u sebe toliko duboko da zaboravljaju na sve one stvari koje život čine lepim. To su ljudi poput Rajke Radaković. Nečije poslednje reči su za mnoge ljude ključne. One postaju jedine u nečijem životu, nikad se ne zaboravljaju i uvek su tu da podsećaju kako treba živeti. Sve vreme sam pitala sebe šta bi bilo da njih nema. Kako bi onda život izgledao?

    Još jedno pitanje mi se nametalo u glavi tokom gledanja Rajke i njenog života. Ona je jaka žena i to je pokazala kroz niz situacija koje su joj se dešavale. Ali, da li se snaga jednog čoveka zaista ogleda u konstantnom suzdržavanju i odbijanju lepota života? Čvrsto verujem da su se u njoj borila dva velika osećanja – strah i osećanje privreženosti ka njenom ocu i njegovim rečima. Na kraju je, rekla bih, strah uvek bio malo jači.

   „Nije sve u novcu“ - rečenica je koja se nekoliko puta ponavljala u predstavi, a koja se urezala u moju svest duboko. Nju čujemo svakodnevno, nije ona nikakva nova mudrost, ali jeste jedna od onih koju treba često ponavljati.

    Meni je bilo izuzetno zanimljivo što predstava nema velikih moralnih zapleta, jasno je šta se dešava i šta će se dešavati do njenog kraja, ali opet je u meni postojala izvesna neizvesnost. Želela sam da vidim do kojih će granica junakinja ići, kako će joj se govor menjati, njen stas i odnos prema svetu. Ledena skulptura, kakva je i sama bila, pukla je. Reči njenog oca koje su u njoj gorele su utihnule, a zatim i nestale.

    Kolika košta nečiji život? Sto dukata, million dinara? Ili ipak svrha leži u praćenju nečijih reči ne uzimajući u obzir sopstvene misli? Gospođica je predstava koja nameće pitanja od ključne važnosti. Šta znači biti srećan?

Foto: nadlanu.com