'Sumnjivo lice' - Ništa nije smešno

Sumnjivo lice
Reflektor teatar
Piše: Marijana Jakobac
27. okt 2017.

U subotu 15. jula na kalemgdanskoj pozornici iza Prirodnjačkog muzeja izvedena je predstava Sumnjivo lice. U besplatnom teatru pod nebnim naborom tamnih oblaka, predstavila nam se ekipa mladih glumaca rukovođena tekstom sjajne dramaturškinje Milene Bogavac u režiji Vojislava Arsića.

Ko je u gledao ili posmatrao ovo  Sumnjivo lice u sasvim novom ruhu, imao je priliku da se suoči sa dubokim filozofskim pitanjem, koje bi današnjim etičarima dobro poslužilo: Šta je smešno?

Zaista, šta je smešno? Da li vam se smeje zarad zabave, onako slatkasto, romatično, lakrdijaški? Ovo pitanje je glavna poruka, lajtmotiv koji se vispreno provlači kroz čitav komad. Već na samom početku mogli ste da osećate gorčinu koja ni malo nije nalik na Gogolja. Nušić se znatno adaptirao i ogolio u 21. vek. Skinuo je masku koju smo mu mi iz neznanja već decenijama nasilno i pogrešno nadenuli. Mogli ste da osećate tu gorčinu smeha koji je na samom uvodu raketno uleteo u vaše grlo i razlio vam se u grudi, nalik na žiletne bombone koje ste ili hteli ili morali da progutate. Da li je istina toliko gorka kada je smeh jedini lek da se ona ovaploti? Ako je tako, zbog čega je onda i taj smeh postao gorak, ili bolje reći groteskno gorak, kada nam tako žustro prevrće utrobu?

Da počnem, Kalemegdan, iza Prirodnjačkog muzeja pozornica, na njoj televizori uveliko stari i nekorišćeni, uredno poslagani po prosotru kao ekponati budućih muzeja -bar je tako delovalo na prvi pogled- a ispred njih glumci nalik na voštane figure u smoking odelima. Stajali su sasvim hladno i samouvereno, svojim odvažnim prisustvom nagoveštavali su nam gomilu u kojoj svaki dan dišemo, monotoniju tih istovetnih odela izvlačile su dve glumice u ulozi Marice i Anđe. Da bi atmosfera bila efektnije naglašena, u prvom planu scene nalazili su se mikrofoni. Svaki glumac ponaosob, uputio se ka svome tronu, na isti znak, magija je počela.  Glumci su bez bojazni, direktno u centar, uzeli mikrofone u ruke i postavili, kome drugom nego nama, surovo pitanje: Šta je smešno, šta je smešno? Ništa nije smešno...

Muk.Prva reakcija šok, jer sigurno smo se svi kolektivno zapitali: Pobogu pa gde je ovde Nušić i njegova dinastija?

Ljudi u smokingu, nalik na klasična administrativna njuškala nam odjednom bez ikakve najve ili bar postupnog uvoda u priču, čitaju lekciju. Nušićeva knjiga -lektira za osmi razred osnove škole- u Blicovom izdanju prelazi iz ruke u ruku svakog glumca, kao nekakav Sveti gral za kojim svi čeznemo iz neznanja. I onda sledi sledeće pitanje koje je nama kao građanima ove zemlje u okovima gledališta bilo upućeno: Jeste li čitali Nušićev predgovor u kome kaže da je ova knjiga čekala 36 godina na svoje prvo izvođenje?  Nušić i njegov predgovor! Lektira kojoj se danas grohotom smejemo je 36 godina bila u zapećku i skupljala prašinu, a upravnici pozorišta ondašnjeg vremena su joj se samo saltko smeškali, i služili verno vlasti, i sve što su mogli da kažu jednom u duši mladom i neiskusnom autoru koji im je uporno nosio svoje delo jeste: ... Ali ja vam, mladi čoveče,savetujem, da uzmete ovaj rukopis, da ga odnesete kući i da ga spalite u furuni!

Zamislite da je Nušić sada živ i da sve ovo ponovo gleda, da li bi se njegova komedija u dva čina i dalje zvala Sumnjivo lice?  U čemu je zapravo razlika, u ono vreme je bila reč dinastija, a danas je demokratija? Vi gledate Sumnjivo lice i tražite ga zajedno sa antagonistima po sceni i van nje, tražite i niste svesni da upravo gledate Nušića koji je rekonstruisan do koske. Glumci prkosno progovaraju Nušićev predgovor, upućuju nam smeh koji boli, skidaju nam maske, osećamo stid jer se ne uduđujemo, dovode u pitanje čitavu definiciju komedije. Kao da bi i sam Aristotel upravo sada, bio primoran da ustane iz groba i da dobro porazmisli o njegovoj definiciji komedije koju je opisao u svojoj Poetici:

Komedija je, kao što već rekosmo, podražavanje nižih karatkera, ali ne u punom obimu onoga što je rđavo, nego onoga što je ružno, a smešno je samo deo toga. Jer, smešno je neka greška i rugoba koja ne donosi bola i nije pogubna; na primer; smešna ličina (maska), to je nešto ružno i nakazno ali ne boli.

Da li smo spremni da i dalje puko citiramo Platona i Aristotela, da li je smeh samo stvar karaktera koji je smešan zbog svoje rugobnosti, nepoznavanje sklono ponovnom prepoznavanju, ili pak, istina koja boli? Definišite smeh, samo probajte, samo se usudite i shvatićete koliko je to težak filizofski poduhvat, verovatno, jer ne vidimo. Sve je na pozornici bez kulisa u obilju televizora bilo ogoljeno, svaki gest, dah, pauza. Početak bio je tu, uvek iznova, kao da se gubila barijera između gledališta i pozorišta.

Nalik na avangardu, ali ipak nije avangarda, svaka scena je bila predstavljena pripovadečkim pristupom glumaca koji su nam odmotavali karaktere svojih likova. Nazirao se na momente Breht, naracija je predstavljala tok ove Gogoljijade u dva čina kako bio to Nušić rekao, samo da bi nam objasnila čitav prostor između redova koji već decenijama ne vidimo ili se ne usuđujemo? Ta šizofrena potraga i potera sa Sumnjivim licem je strmoglavo utrčala u 21. vek, u našu zemlju, u naše sendvičare! Televizori su oživeli imaginarne pejzaže administrativnih kancelarija, televizori kao posledni čin modernizacije, kao pozadina, upućivali su nam na ono što sledi. Sama surovost Orvelovog rijalitija koja je tako realistično obelodanjena na sceni kroz gorak smeh, otvoreno nam je rekla da se današnje vreme ne mora nazivati ni vremenom: interneta, virtualizacije, globalizacije, medija... Već dobom seksa.

Svi ovi društveni problemi i interesi kulmunirali su u glavnom antijunaku Jerotiju ili vlasti zbog koje jedemo sendviče tako pohotno i halavo da zaista i ne znamo šta činimo. Prizor u kome Jerotije lancima drži ostale likove, svoje podanike, nam je nemilosrdno demonstrirao da je Sumnjivo lice svako od nas. A ona čuvena antiteza romantičerske ljubavi između Marice i Đoke je dovedena više nego ikad u pitanje. Jer, pored toliko starih televizora, tolikih mikrofona, istovetno uniformisanih lica, dobili smo most koji su nam glumci prestavili, most drhtavog smeha, most vremeplova između dinastije i demokratije, most koji nas direktno pita: Šta mi zapravo ovde i sada možemo da vidimo, kuda idemo i kome se smejemo? Da li se iza ovog smeha zapravo krije nešto nalik na pesmu od Atomskog skloništa U vremenu Horoskopa? Zbog čega su glumci iz Reflektor teatra bili spremni da idu korak dalje? A sve je počelo prostim pitanjem: Šta je smešno?

 Marijana Jakobac