Lutke su čudna ogledala pred kojima se ljudi ogledaju na poseban način-iznutra

Marijana Jakobac
15. dec 2017.

       Nušićeva Ozalošćena porodica, prva lutkraska predstava za odrasle u Srbiji, prvi put je izvedena 2012. godine u Pozorištu mladih u Novom Sadu, ali je iz tehničkih razloga uklonjena sa scene da bi se ponovo vratila na repertoar u februaru 2016. godine. Svojim anatomski deformisanim, karikiranim i groteksnim lutkama, ova komična tročinka, otvara nam nove vidike, poetiku tajanstvenog kreativnog izražavanja, približavajući nam lutkarski teatar kao neodvojivi deo scenskih primenjenih umetnosti, koji nije namenjen samo deci.

        Pozorišni kritičar i novinar novosadskog lista Dnevnik, Igor Burić, objašnjava da suština lutkarske umetnosti nije samo da nas nečemu nauči:      

         Lutkarstvo je igra, prenošenje svojstava živog sveta u umetnički, simbolički diskurs, radi boljeg i življeg odnosa, refleksije šta je to naša stvarnost. Ono, kao i svaka umetnost, ne treba samo da nas nečemu uči, osvešćuje, dovoljno je da nas zapanjuje, razgaljuje, uspostavlja novu osećajnost.

         Lutka se rodila iz kreativnog poriva čoveka i njegove želje da dokaže, materijalizuje ljudsku svest i podsvest. Jos je u Zakonima (IV veka pre Hrista) filozof Platon zapisao da svakog od nas, predstavnika živih bića, treba da smatramo lutkom božanskog porekla, ali da ne možemo znati da li su je bogovi stvorili isključivo radi svoje igre i zabave ili su pritom imali neku ozbiljnu nameru.

         Najstarije lutke, pronađene su  u egipatskim grobnicama, pre 4000 godina. U Indiji nalazimo tragove prvih lutkarskih predstava u službi verskih rituala već u 9. veku pre nove ere.    Sutradhara je njihov naziv i znači čovek koji vuče konce. Po predanjima, Indija je kolevka lutkarstva, a odatle su lutku preneli Persijanci u Grčku, pa u Rim. U hramovima su nastale antičke lutke, a srednjovekovne u crkvama da bi ubrzo izgubile religijski značaj i izašle na trgove. Svaka država ima svog tradicionalnog junaka, koji predstavlja kritički odgovor na sve društvene nedaće, tako i mi, zahvaljujući Iliji Božiću, našem prvom poznatom putujućem lutkaru, imamo lutka Todora, koji je iznedrio iz njegove predstave Kuku, Todore  početkom 20. veka na Malom Kalemegdanu u Beogradu. Iako je ova umetnost veoma drevna, tek u moderno doba, ona doživljava punu renesansu, dok je kod nas, njena pripadnost i dalje dovedena u pitanje.

        Rediteljka i direktorka Pozorišta mladih, Emilija Mrdaković, komentariše da je u lutkarstvu nepotrebno praviti podele:                                                                                                                                                    

        U svetu se ozbiljni umetnici bave teatrom i za odrasle i za decu, za mene tu podele ne postoje, lutkarstvo pripada svima nama. Ovde je problem što se sve što je namenjeno deci, posmatra kao manje vredno. Zapravo je suprotno, deca su ta koja trebaju da odrastu, koju trebamo da vaspitamo, jer pozorište pre svega, ima obrazovnu funkciju.

        Stavovi da bi lutka trebalo da se koristi samo u pozorištu za decu, u današnje vreme jesu prevaziđeni. U drugim kulturama, velika većina lutkarskih predstava, još uvek je namenjena odraslima. Čak i u evropskoj cvilizaciji, imamo periode i brojne lutkare koji i danas igraju isključivo repertoar za odrasle, recimo Nevil Trenter, Roman Paska, Erik Šuster, Piter Šuman, Klaudio Čineli i drugi.

        Lutka može sve što i čovek (ali ne mora). Čovek, međutim, ne može sve što može i lutka, kaže hrvatski književnik akademik, Luko Paljetak u knjizi Lutke za kazalište i dušu.

        Da je lutkarstvo umetnost koja pripada svima nama, govore i mnoge manifestacije, festivali i publikacije. Širom sveta 21. marta, u organizaciji UNIME (Međunarodnog udruženja lutkarskog pozorišta) obeležava se Svetski dan lutkarstva, izvode se besplatne predstave, održavaju radionice, izložbe i okrugli stolovi, čitaju se poruke istaknutih umetnika. Svetska enciklopedija lutkarske umetnosti, koja je izdata 2009. godine, predstavlja  prvu enciklopediju ovakvog tipa u svetu. Takođe, postoje brojne akademije, kao i svetski lutkarski umetnici, koji su ovu umetnost izdigli na viši nivo, poput  Sergeja Obrascova, Henrika Jurkovskog, Edi Majarona. Međutim, u našoj zemlji, paradoks i decenijski ozbiljan problem je u tome, što srpski lutkari i dalje nemaju profesionalni nivo kadra, niti svoju školu, a imaju divno izgrađena lutkarska pozorišta od kojih neka traju skoro čitav vek. Upravo, usled nedostatka teorijskog i naučnog bavljenja lutkartva u Srbiji, Pozorišni muzej Vojvodine u svoju redovnu izdavačku delatnost, uvrstio je i časopis Niti, kao prvi časopis za lutkarsku umetnost kod nas. Kustos Pozorišnog muzeja Vojvodine i teatrolog Zoran Maksimović, smatra da ozbiljni naučni i stručni skupovi, festivali, forumi, u saradnji sa Pozorišnim muzejom, doprinose značajnom višegodišnjem promišljanju umetnosti namenjenoj deci i mladima s posebnim naglaskom na lutkarstvo u našoj zemlji.

       Kreatorka lutaka, Marija Malbaša ističe da uz veliku ljubav i entuzijazam, pored sveopšteg mraka i svakodnevnog stresa, ova umetnost kod nas, ipak opstaje i daje nam nadu: U nama postoji živ i čaroban svet, koji svakim trenom može da nam otkrije nešto novo - to bi lutkarstvo trebalo da oslikava. Ono može da nas nauči da kada svom svojom dušom živimo sebe - život postaje čudo. Realizovanjem svojih potencijala, korigovanjem svog karaktera, građenjem i bogaćenjem svoje ličnosti, širenjem srca u ljubavi i davanju - nasuprot ulaganju u spoljašnje, materijalne stvari - kao što lutkari pokreću lutku, mi oživljavamo i pokrećemo sebe. Nasuprot tome stoji, u svom mraku tereta i briga ,mrtav i prazan čovek, nepokretan, uvek isti, nezadovoljan i nesrećan, od kojeg u najmanju ruku izlazi roptanje.

       Eto zašto je potreban lutkarski teatar. On je tu da nas probudi, da nas vrati, da nas podseti da stvarnost nije samo vidljiv segment i suvoparna svakodnevnica, već neverovatna čarolija, ili kako bi rediteljka Ozalošćene porodice Emilija Mrdakovic rekla: 

     Lutka je poput muzičkog instrumetnta i ako si iskren glumac posvetićeš mu se, i on će zaista zasvirati, jer potrebno je dati život jednom takvom biću.

      Ova umetnost nije duhom zaboravljena u našoj zemlji, ali činjenica je da joj i dalje manjka najosnovnijih finansijskih sredstava, zbog kojih je i čuvena manifestacija Susreta profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, koja se obično održava krajem novembra svake godine, pomerena tek na proleće. 

Autor: Marijana Jakobac



Povratak na vesti