Zoran Subotički: Mi za drugačiju ljubav ne znamo, samo za onu tragičnu i nemoguću

          Zoran Subotički, magistar književnih nauka, bivši profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, predavao je Književnost renesanse i baroka, da bi nakon toga, krenuo u nove životne putešestvije. Stoga, ne bi trebalo da nas čudi što je napustio fakultet 2002. i smelo zakoračio u traganja, koja su ga na kraju odvela u vremeplov romantizma. Trenutno bi se moglo reći da je slobodan producent sopstvenog scenarija - umetničkog proizvoda. Iz ovih avantura i kreativnih putovanja, došao je do predstave Od raja do beznjenice. Imao je sve: literature i znanje o Lazi Kositću i sudbini Laze Kostića i Lenke Dunđerske. Imao je jasnu ideju i cilj. Ili kako bi to Subotički bolje objasnio - Na postdiplomskim studijama sam čitav jedan semestar slušao predavanja o pesmi Santa Maria della Salute. To su sve neki kapitali koje sam nosio u sebi i sa sobom.

          Predstava je nastala 2015. godine na Fantastu, dvorcu Bogdana Dunđerskog u blizini Bečeja, kao deo jednog šireg projekta Čudesni svet Dunđerskih, čiji je cilj približavanje domaćoj i stranoj javnosti svih onih vrednosti, koje je ostavila iza sebe jedna od najmoćnijih porodica u Austro-Ugarskoj.

Šta Vas je motivisalo na ovakav dramaturški i rediteljski poduhvat?

 Suviše dugo sam bio van samog sebe, to jest, u sferi koja, ispostaviće se, nije baš moj prirodni milje i želeo sam da se vratim sebi, da se vratim u nešto što mi je toliko dugo pričinjavalo zadovoljstvo, a ja sam to napustio u jednom trenutku svog života: i profesuru, i nauku i književnost i pisanje. Rešio sam da spojim različita iskustva i veštine koje sam stekao u jedan proizvod, da napišem predstavu, dramolet, kako bi to Laza Kostić rekao, koji bi bio sastavni deo neke turističke ponude Dvorca Bogdana Dunđerskog i tako napravim iskorak - povratak sebi.

Zbog čega Od raja do beznjenice?

 Predstava o Lazi Kostiću i Lenki Dunđerskoj, bila je čista linija manjeg otpora, tema se nametnula kao meni nešto blisko, lako, jednostavno. Kostićem sam se vrlo ozbiljno bavio, kao student - postdiplomac, bio sam fasciniran njegovim delom, a pesma Santa Maria della Salute je bila pesma nad pesmama koja me je oborila s nogu od prvog susreta.

Vaš komad izvodi se isključivo u dvorcima, palatama i kaštelima. Zašto ne u pozorištu?

Prvobitna ideja je bila, kao što sam rekao, da se izvodi samo u Dvorcu Bogdana Dunđerskog, kao deo  turističke ponude samog Dvorca. Poveden pričom o Romeu i Juliji, o Veroni , o Julijinoj kući, njenom znamenitom balkonu itd., na osnovu koje sam grad inkasira neverovatne pare od turista, poželeo sam da uradim nešto nalik tome, pomoću naših panonskih Romea i Julije - Laze i Lenke, našeg Dvorca Bogdana Dunđerskog. Međutim, turizam je složen mehanizam, zahteva sinhrono delovanje svih aktera, usklađenost interesa, pogleda, znanja, sistema vrednosti. Ja lično nisam imao taj kapacitet da sve to uvežem u jednu priču, i tako je predstava Od raja do beznjenice, počela da živi neki svoj drugi i drugačiji život: da se izvodi u drugim dvorcima, kaštelima, palatama i zdanjima od kulturno-istorijskog značaja. Svojim kvalitetom prevazišla je prvobitnu namenu, ne mogu da kažem da mi nije zbog toga drago.

U Vašoj predstavi ključnu ulogu pored Laze Kostića i Lenke Dunđerske igra i njen otac, Lazar Dunđerski.

Lazar Dunđerski, jedan od najmoćnijih Srba austro-ugarske carevine, Lenkin otac, ima, u mojoj rekonstrukciji te velike ljubavi između Lenke i Laze, ogromnu, presudnu ulogu. Lazar je istovremeno veliki prijatelj, mecena i kum Lazi Kostiću, on je brižni otac svoje kćeri i sasvim je za očekivati da se on, u jednom trenutku, umeša u taj odnos, a umeša se kao moćnik, kao demijurg što kroji sudbine mnogima, kako Lazi Kostiću, svom prijatelju, tako i Lenki, svojoj kćeri. Njemu, dakle Lazaru Dunđerskom, namenjena je uloga tragičkog junaka, koji donosi, ispostaviće se, pogrešnu odluku…

U Vašem delu, tekst igra glavnu ulogu, ne koristite nikakve scenske efekte. Kako biste objasnili ovaj jednostavan pristup, koji je kontrastan savremenom pozorištu?

Predstava se igra u specifičnim ambijentima, koji sami po sebi predstavljaju scenografiju i spolja i iznutra. Svaka primena dodatne tehnike - reflektori, dim mašine, light shou itd.- bila bi silovanje tih palata, dvoraca, istorijskih zdanja… I sama predstava, je postavljena kao deo dvorskog miljea, deo dvorske kulture Vojvodine.  Sama po sebi ta zdanja  imaju neku intimu, neke svoje duhove koji ne trpe modernost po svaku cenu. Želeo sam da publici stvorim iluziju direktnog prisustva tu, na tri metra od njih, u tom istorijskom periodu  Lazinog i Lenkinog prijateljevanja, njihov zanos i prkos, njihovu tragičnost. Otuda je fokus stavljen na tekst, čist tekst, koji dočarava veličinu i dubinu tih likova. Ne treba mi smokvin list  tzv. alternativnog teatra kojim bih pokrio prazninu…Publika dođe, od prve rečenice uđe u priču, i izađe iz nje potrešena, emotivno  i duhovno uzbuđena. Meni, kao autoru, više ne treba.

Možemo li predstavu Od raja do beznjenice slobodno nazvati arhetipskom, odnosno, delom koje nosi univerzalnu poruku, predstavljajući ogledalo svih nas?

Ljubav je sama po sebi  arhetipska situacija. Naročito nesrećna ljubav. A to je naše  jedino razumevanje prave ljubavi koje nam dolazi još od provansalskih trubadura, pa preko Dantea i Petrarke i kasnije velikih romantičarskih pesnika i pisaca do današnjih dana. Mi za drugačiju ljubav ne znamo i ne želimo da znamo, osim za tragičnu ljubav, nemoguću ljubav. Naprosto, to je jedna vrsta koda koji nam je iz literature došao. Danas, kompletna književna kič produkcija sasvim lepo opstojava zahvaljujući tom kodu nesrećne ljubavi. I ja sam naravno išao tom linijom, koju je Laza Kostić sublimirao u pesmi Santa Maria della Salute trudeći se da ne upadnem u brlog kiča i šunda. Reakcija publike me uverava da smo to uspeli - i ja kao autor teksta i reditelj,  i glumci, koji nose celu predstavu – Jovana Radovanović u ulozi Lenke, Ervin Hadžimurtezić u ulozi Laze Kostića i Miodrag Petrović u ulozi Lazara Dunđerskog.

Fotografije: Subotički