Bili smo na prezentaciji radionice Arma (uličnog) teatra iz Izraela

U eri hiperprodukcije i konzumerizma daje se prostora sajt specifik i uličmom teatru više nego ikad. Kako je Gil Bešer rekao: Teatar je započet na ulici kao ritual.

Kao vidovi socijalnog aktivizma i interakcije sa publikom van ustaljenih kulturnih obrazaca, ovde godine nam se na Infant festivalu serijom kreativnih i besplatnih radionica predstavio Gil Bešer iz pozorišne trupe Arma teatar iz Izreala. Svi zainteresovani, bez obzira na uzrast, interesovanje i profesiju, mogli su da budu učesnici, a radionice su se svakodnevno tokom festivala održavale u Kulturnom centru u Novom Sadu. Konačna realizacija odigrala se poslednjeg dana Infanta, ljudi koji su se u tom trenu našli na ulici, mogli su da iskuse nove vidove saznanja istraživačkog poduhvata između plesa, gestikulacije i javnog prostora. Ovde nema mesta za gledalište, za stolice, za podele, za uloge na glumce i gledaoce, za stvaraoce i one koji ih poštuju, ovde smo svi jedinstvena celina ovog fantastičnog univerzuma koji nas spaja, univerzuma sajt specifik teatra, mirkokosmosa koji je iz pozorišta utrčao u makrokosmos, svet, ulicu ili mu se ponovo vratio?

Već 27 godina Arma teatar stvara na polju fizičkog pozorišta, otkrivajući bogatstvo izraza kroz cirkus, ples, performans, i ritual. Ove godine, imali smo priliku da razgovaramo sa jednim od predstavnika teatara Gilom Bešerom, kao i jednom od učesnica radionica, glumicom Olgom Simić. Pa jeste li onda za putešestviju, koja se već negde odigrala, i koja će imati priliku da se odigra ponovo?

To je bio kratak trenutak, padala je kiša, napolju je sijalo sunce, i pojavila se duga, dete u bilizni je poluglasno izgovorilo: Duga nije tuga. Pa gledaj sad, da li će ovo biti intervju ili razgovor obogaćen metaforama malo nalik reportaži, ili međužanr... Sasvim slučajno, iza mene, još neko se u haustoru čuvao od kišnih kapi, upravo oni, učesnici Arma teatra. Vreme je bilo kratko, žurili smo, svako za svojim početkom, od reči i rečenica, što smo uhvatili, uhvatli smo.

Zbog čega ste ovde, zašto baš Novi Sad, zašto baš Infant?

Gil Bešer: Jednostvano je, pozvani smo od strane Infant fetivala, ovo je moje drugo gostovanje. Prvi put smo bili ovde pre sedam godina i uradili smo fantastičnu uličnu predstavu koja je dobro prošla. Ljudi umeju da prihvate igru kroz spontanost. Došao sam ovde da pokažem različite tehnike, koje spojene u celinu daju teatar na datoj lokaciji (site specific), fizički teatar, teatar na određenom mestu, zasnovan na pokretu, pogledu, dodiru, živoj interakciji sa publikom. Zato večeras realizujemo naš proces rada u proteklih nekoliko dana, radimo inauguraciju fontane, svi su pozvani, biće divnih ljudi koji će da naprave uvod u ovu priču. Pokušaćemo večeras, svi kolektivno, da ponovo oživimo fontanu u Katoličkoj porti, da je zamaskiramo, bojama, ukrasima i svečano razotkrijemo tako veličanstveno praznu, a onda, onda ćemo je napuniti vodom, napravićemo novu fontanu, unećemo vodu u nju i radićemo umesto nje. Mi imamo jedan cilj, verujemo da ulični teatar može da sačuva svet, plesom, zar ne?

I mi ćemo kao publika da vidimo šta? Kako ćemo da pokušamo da gledamo zajedno?

Gil Bešer: Sve je počelo na ulici. Teatar je započet na ulici kao ritual. Hoćemo da upoznamo ljude iz Novog Sada, da ih vratimo na igru, da ih uključimo u igru, da se osećaju slobodno kao da nisu u pozorištu, već kod svoje kuće, jedna od njih i jeste ulica, tu smo svakodnevno. Tu živimo i radimo, tu se krećemo. Hoćemo ponovni kontakt kroz pokret, gest, improvizaciju, nešto slično cirkusu, plesu, performansu, dešavanju koje je vezano za odredjenu lokaciju, ili koje ide sa jednog specifičnog mesta na drugo, svi ste pozvani. Dođite da to uradimo zajedno!

Onda je bilo potrebno otići po rekvizite, Gil je žurno otišao, kiša je stala, duga da li je još uve bila tamo, kao deo panorame između kupola Katedrale, ne znamo. Pored mene, stajala je glumica Olga Simić. Namejana, u kostimu, uveliko spremna za rad.

Olga Simić, trenutno se bavi performansom, ranije je imala iskustva sa klasičnim pozorištem, savremenim pozorištem, posećuje razne radionice, dopunjuje se kao stvaralac van pozorišta, sarađivala je sa Ivanom Inđin, radila je na realizaciji brojnih performansa, ustvari kako ona to kaže: Gledam da se bavim dobrim pozorištem.

Kako je tekao proces rada sa Gilom? Zašto si ovde?

Olga Simić: Došla sam jer redovno pratim iz godine u godinu radionice koje se dešavaju na Infantu, a ovo me je posebno zainteresovalo, zato što se bavim uličnim performansom. Pošto toga nisam puno viđala kod nas, oduševila sam se radionicama, Gil je fantastičan pedagog i predavač. Uspeo je sa nama toliko puno stvari da uradi za ovih nekoliko dana. Prošli smo sve od uličnog teatra što je bilo potrebno. Od prvog dana, kako smo krenuli, odmah smo izašli na ulice, mogli smo praktično da primenimo ono što smo naučili, što smo pre podne radili na radionicama. Koristili smo maske, male scene, susrete sa sugrađanima, imalo smo raznorazne ulične intervencije bez maski, hoću reći mali nevidljivi teatar, obične situacije na ulici koje smo sami kreirali spontano, da bismo posmatrali rekacije ljudi, niko nije znao da je to deo vežbe, ali ipak teatar je svuda. Sada ćemo imati inauguraciju fontane na kojoj smo radili nekoliko dana. Ja sam jako uzbuđena i srećna što je neko poput Gila došao kod nas i što sam imala priliku da radim sa njim.

Da li je ovo ono što te nadopunjuje?

Olga Simić: Ovo me nadopunjuje, ja sam glumica, ali mi ovo otvara jedan potpuno novi ugao gledanja, zato što se ulični teatar zasniva na pogledu ljudima u oči, na tome da u ljudima vidimo ono najbolje u njima što je oduvek tu, da ih dotaknemo, da ih zapravo pokrenemo, kontakt je bitan. Imati stvarni kontakt sa ljudima, koji vas zbližava. Toga u pozorištu, čini mi se kao da danas nema, kao da polako nestaje, postoji neki otklon ka tome. Nekako su danas glumci počeli da gube taj kontakt oči u oči, ne mislim samo u pozorištu nego generalno. Mislim da nam je ovo najbolja lekcija koju nam je Gil dao. Dobra je ta sinteza spajanja ulice i pozorišta kao zajedništvo.

Kasnije je usledila svečana inauguracije fontane, oni koji su bili tu mogli su postali ne samo deo nje, već i deo realizacije njenog ukrašavanja, da je pokriju šarenim plahtama, da rubove tih plathti ravnomerno raspoređuju, vode računa o njenim naborima, gde oni pri pokrivanju  trebaju da padaju. Deca koja su se tu našla, prva su krenula u akciju zajedničke dekoracije fontante, možda je i sama priprema bila deo teatra? Katolička porta je, kao što znamo, preko leta do sutona puna dece, a ova predstava je baš u to vreme i počela. Pojedine poduhvate su ispunjavala deca, kao akteri vodonoša, zajedno sa svima nama. Kofe napunjene vodom i male plastične čaše, to je bilo jedino potrebno, i naravno, nekoliko paketa flašica sa vodom, čisto kao dodatak, napunili smo je koliko smo mogli. Pojedini veliki, penjali se se na bedem fontane, da dobiju svečano priznanje za ministarsku poziciju. Tekli su improvizovani dijalozi u ministarskom duhu, a potom smo iz ministra i ministarki prerasli  u statue na fontani. Jedan glumac se popeo na sam vrh fontane iznad nas, i na dat znak svi smo postali živa slika,voda je potekla iz naših usta, i ko kaže da fontana ne radi? Gil nam je dao dobru lekciju, pozorište nastaje tek kada izađe na ulicu, a možda je ono i oduvek tu.

Autor: Marijana Jakobac, foto: infant.rs

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste