Najveći režiser svih vremena, Alfred Hičkok, svojevremeno je tvrdio da postoji jedan jedini roman koji nikad ne bi ni pokušao da pretvori u film – „Zločin i kazna”. Tvrdio je da bi ovaj poduhvat bio pretežak i da bi ta knjiga, ma šta on uradio, uvek u sebi imala mnogo više nego što bi on ikad mogao da stavi u film.
Nekako mi se čini da, ma koliko pozorište rečitije može biti od filma, ni ono nikad ne bi moglo sasvim da iskaže i prenese sve ono što je Dostojevski uspeo u jednom od svojih nekoliko magnum opusa (samo Dostojevski ima nekoliko magnum opusa).
Početkom marta ove godine premijerno je izvedena predstava „Zločin i kazna” u novosadskom Pozorištu mladih. U pitanju je lutkarska predstava u formi monodrame u režiji Emilije Mrdaković i sa Aleksandrom Milkovićem u ulozi Raskoljnikova (i sa Draganom Ilić u ulozi Sonje putem videa).
Moram priznati da sam uvek pesimističan za gotovo sve što odlikuje ovu predstavu – ne cenim preterano ni lutkarske predstave, ni monodrame a posebno ne adaptacije klasika. I stoga, najlepši kompliment koji se može uputiti ovoj predstavi je da, uprkos svemu ovome, bilo je aspekata u kojima se zbilja moglo uživati.
Scenografija je sjajno iskorišćena i sve je pronašlo mesto, pored toga su pronađene vrlo kreativne solucije za oživljavanje likova iako je u pitanju monodrama i na kraju, predstava kao takva, namenjena srednjoškolcima, u celosti ispunjava svoju funkciju i uspeva da im sažvaće i donese vrlo kompleksno delo u nekoj sažetoj i ublaženoj formi.
Sada, sa tim izrečenim komplimentima, moram reći da sam iz pozorišta izašao nemarno i lakog koraka a tako nešto je prosto nedopustivo, i kad gledam lake predstave a posebno ako gledam „Zločin i kaznu”.
Ako se dovoljno dugo razmišlja o romanu, nanovo osetim muku i mučninu koju sam osetio prilikom prvog čitanja i stoga mi je nezamislivo da je ne osetim tokom gledanja. Dodatno, u nekoliko navrata iskorišćena vrlo jeftina pozorišna rešenja – razgovor sa sekirom je među lošijim predstavljanjima (unutrašnjeg) monologa, ceo proces ‘kazne’ je zbrzan i uprošten do gotovo komičnog nivoa i na kraju, ono što je ubedljivo najviše smetalo, predstavljanje Sonje. Zaboga, zašto bi iko želeo da je vidi ili prikaže u video formatu i čemu tačno to doprinosi? Samo ta odluka je skoro skroz uspela da upropasti jednog od najsnažnijih i najkompleksnijih likova u romanu. Na kraju, naravno, moglo se i pretpostaviti da je neminovan izostanak nekih važnih scena i likova, ali uzevši u obzir formu predstave, na tome se zbilja ne sme mnogo zameriti.
Sve u svemu, otiđite, povedite svoje srednjoškolce da je pogledaju i ako već nisu, možda ih predstava motiviše da pročitaju jedan od najboljih romana svih vremena. I da se predstava ne zove kako se zove, mogla je to biti sasvim fina, lagano svarljiva priča ali ime, koliko joj privlači publiku toliko i stavlja ogroman pritisak na predstavu koji verovatno ništa ne bi uspelo da ispuni. Otiđite dakle i gledajte bez mnogo očekivanja i zaboravite da gledate „Zločin i kaznu” ili eto, ako to ne možete, ondak se nadajte da će vas predstava vratiti čitanju i vratiti u jedan od najgroznijih i najsnažnijih svetova ikad stvorenih.
Kad već živimo u svetu prepunom zločina i bez kazni, možemo sebe kazniti strašnom mukom Dostojevskog – na čast nam.
Foto: Srđan Doroški
