Drugog dana Bečejskog festivala monodrame, publika je imala priliku da pogleda monodrame „Sindrom” Dine Dedović Tomić i „Nina?” Nikoline Vujević.
Predstava „Sindrom” mlade mađarske glumice intimni je uvid u borbu umetnice sa nesigurnošću i socijalnom anksioznošću, te konstantnom težnjom da ispuni svaki ideal lepote i uspeha, ma koliko bolno bilo. Duhovito, iskreno i snažno, Dina publici dopušta da zaviri u njen mali svet, na koji možda, a možda i ne utiče predmenstrualni „Sindrom”. Taj efekat postignut je i zahvaljujući scenografiji koja oslikava stan prosečne mlade, neudate žene, a sama predstava počinje i pre zvaničnog početka, kada ulazeća publika već vidi glumicu na sceni kako brije noge sa viklerima u kosi i vidljivom frustracijom što apsolutno sve „nepoželjno” na sebi nije uklonjeno tim potezima brijača.
Ova monodrama ambiciozan je poduhvat mlade glumice Subotičkog pozorišta i kombinacija je više žanrova, iako pre svega i u svojoj suštini, tragikomedija. Svakako, tekst je i autobiografski i u tom smislu vrlo intiman. Publika na sceni sluša „dve” Dine – jedna je ona koja publici prepričava kako je prošao izlazak, koga je upoznala i šta o njima misli, a druga je njeno ogoljeno ja koje govori vulgarno, glasno i ranjivo, otkrivajući tajne misli iza svakodnevnih replika – izbor da su te dve persone odvojene mikrofonom zanimljiv je i koristan detalj ovog „one woman show-a”, koji, pokrivajući ne samo teme fizičkog izgleda, socijalne anksioznosti, alkoholizma i nesigurnosti, pruža (preko potrebni) uvid i u to kako muško-ženski odnosi zaista izgledaju iz ugla jedne mlade žene, šta je ono što žele, a još više – šta ne žele, te je ovo pozorišno štivo katarzično za mnoge žene koje bi ponekad samo naglas rekle „niste mi potrebni, bolje mi je kad sam sama.”
Intimno i snažno protekao je i drugi deo večeri, sa višestruko nagrađivanom monodramom „Nina?” Nikoline Vujević. Na kamernoj sceni i uz običnu drvenu stolicu za scenografiju, upoznajemo životni put Ni(koli)ne i prateće nesigurnosti jednog ličnog, ali i profesionalnog odrastanja. Igranjem sa žanrovima i temama, Vujević je u ovoj monodrami, nastaloj u sopstvenoj produkciji, uspela da publiku šarmira i navede da u nešto više od sat vremena preispita i sebe i sopstveni odnos prema emocijama. Ona od samog početka publiku, kojoj se obraća direktno i neposredno, ohrabruje da plače, što češće i što i više, budući da je i sama odlučila da tu svoju „preosetljivost”, kako sa prezirom citira etiketiranje koje je dobila od profesora, psihologa i roditelja, prihvati kao svoju snagu i vrlinu.
Ipak, nisu samo suze na ovoj sceni. Naprotiv, Nina od publike izmamljuje iskren i glasan smeh, ali je i zavodi, transformišući se iz Galebove Nine u Ninu na Brodveju, pokazavši širok spektar talenata – od improvizacije i komedije, do plesa i pevanja, džeza, bluza… Kako je inspiraciju pronašla u Njujorku, autorka monodrame uspeva da publici prenese energiju tog grada o kom sanja, pritom uspešno izbegavši klišee i elemente „već viđenog”, a publiku šarmira neposrednim govorom, humorom i ranjivošću. Zbog svega ovoga, monodrama u kojoj Nina traži sebe i svoj put je priča sa kojom možemo da se poistovetimo čime god se bavili, a koja nas inspiriše i motiviše da svoje emocije ne potiskujemo, već ih slavimo. Ona je mjuzikl, Čehovljeva drama, stendap šou i preko potrebna lektira o (ženskom) osnaživanju.
