Predstave „Marso” Nikole Milakovića i „Lola Montez” Nevene Kočović odigrane su na trećem danu Be:femona u Gradskom pozorištu Bečej.
Neverbalna monodrama „Marso” ispitni je rad Milakovića koji je diplomirao na Akademiji umjetnosti u Banjoj Luci, a za koju je nagrađivan više puta – „Marso” je osvojio Gran pri na festivalu „Spik” u Kosovskoj Mitrovici, kao i specijalno priznanje žirija na festivalu „Inbox” u Travniku.
Ova koreodrama bazirana na pantomimi pravi je umetnički poduhvat mladog glumca i nešto što, na žalost, nemamo često prilike da gledamo u pozorištu. Izrazito kreativna i ekspresivna, ova monodrama nastala je kao omaž čuvenom pantomimičaru Marselu Marsou i prati njegov život i rad u sekvencama – potpuno neverbalno, publika saznaje početke i začkoljice u njegovoj karijeri, ali i njegov značaj u Drugom svetskom ratu, kada je, koristeći upravo svoj umetnički talenat, spasio brojnu decu od logora. Tako se Milaković, kao moler koji sticajem okolnosti otkriva kofer Marsoa u njemu posvećenoj izložbi jedne galerije, težak i pun kao što je život tog umetnika i bio, transformiše u francuza, sa zadatkom da nas podseti na to da, ne izgovorivši ni reč, čovek može da utiče na život drugoga.
Monodrama Nikole Milakovića uspešno je ispričana priča o velikom umetniku. Uspeh leži i u samoj činjenici da je bez ijedne reči ova predstava uspela da zadrži pažnju i interesovanje publike koju su mahom činila desetogodišnja deca – možda i najstroži kritičari, a da istovremeno dotakne i stariju publiku koja je, prateći neverovatnu okretnost, pedantnost, energiju i emociju u pokretima Milakovića ostala pod utiskom jedne možda nedovoljno pričane priče o pantomimičaru koji je ostavio dubok trag u istoriji (umetnosti, ali i sveta).
Druga monodrama večeri, „Lola Montez” Nevene Kočović, nastala je po motivima romana Miloša Crnjanskog „Kap španske krvi”, a u dramaturgiji Slobodana Obradovića i režiji Đorđa Nešovića. Senzualno i hrabro, na granici sa drskošću, Kočović publiku upoznaje sa Lolom, ženom koja je koristeći svoju lepotu i slobodu u govoru i pokretu uspela da poljulja temelje konzervativne Evrope devetnaestog veka, zavodeći kraljeve i moćne muškarce i rušeći stereotipe.
Iako Nevena publiku, baš kao i Lola svoje muškarce, zavodi i uverava u svoju moć, ona pokazuje i krhkost i ranjivost, te u direktnom obraćanju publici ona od iste traži da se sa njom poveže, da je razume, pa i dotakne – jer i ona je samo čovek. Ovaj stil „razbijanja iluzije” često je neophodan u pozorištu, posebno kada je reč o ličnostima čiji motivi i načini pridobijanja moći nisu nešto što se olako odobrava, ali u priči Lole Montez u ovoj monodrami iluzija je možda previše rano razbijena, a krhkost nedovoljno dugo zadržana, te ostaje utisak da smo možda suviše kratko bili „omađijani”, a za šta je krivo (nedovoljno dugo) trajanje ove monodrame od oko 50 minuta. Ipak, preciznost i svest o pokretu, tonu i držanju koju tokom predstave Kočović zadržava i sugestivnost kojom zrači njen govor, ceo u formi monologa, uspeli su da stvore intimnost sa publikom koja se, u finalnom, fizičkom dodiru sa glumicom, uverila da su i najsnažnije žene na kraju samo – čovek.
Završno veče Bečejskog festivala monodrame održaće se danas u Gradskom pozorištu Bečej sa predstavama „Major i Helena” Alekse Jovčića od 17 časova i „Pračovjek” Peđe Gvozdića od 20 časova.
Foto: Čaba Mikuš
