Sinoć je u okviru „Belef” festivala odigrana premijera predstave „Akademija smeha” u Ateljeu 212. Režiju drame savremenog japanskog pisca Kokija Mitanija potpisuje Milica Kralj, koja kaže da je ovaj komad doživela kao svojevrsnu odu i odbranu pozorišta.
Priča je smeštena u vreme početka Drugog svetskog rata, kada su širom Japana uvedeni pozorišni cenzori koji su imali zadatak da odobravaju tekstove drama budućih predstva, ili bolje reći - da ih odbijaju. U ratnoj vojnoj diktaturi, cenzori najčešće nisu bili ljudi koji su imali iskustva sa radom u oblasti kulture, već su to bili oni koji su privrženi vlasti, na visokim pozicijama. Koki Mitani na osnovu istorijskih činjenica gradi komediju u kojoj pisac pristaje na sve zahteve cenzora samo kako bi dobio dozvolu za postavljanje predstave.
Radnja otpočinje upravo dolaskom pisca (Uroš Jakovljević) kod novog japanskog cenzora (Goran Jevtić) sa tekstom nove komedije „Romeo i Julija”. Cenzor mu prilikom prve posete zadaje niz promena koje mora do sledećeg dana da ispuni kako bi predstava bila prihvaćena.
Ovaj postupak se gradacijski ponavlja kroz celu predstavu – od banalnih zahteva da priča mora sadržati i Hamleta uz „Romea i Juliju” i da se predstava nazove „Hamlet i Romeo i Julija” do toga da u predstavi mora da se nađe rečenica „Bože čuvaj cara” tri puta. Kulminacija njegovih zahteva se završava time da pisac mora da izbaci svaku smešnu repliku iz predstave, pa i svaku reč koja bi nekome mogla biti smešna. U trenutku kada cenzor odobrava potpuno izmenjen komad koji nije ni nalik onom prvobitnom, pisac mu otkriva da bi tu komediju postavio tako da je potpuno izvrnuta apsurdu, čime bi pokazao da ipak nije poslušnik vlasti.
I cenzor i pisac su tokom cele predstave u neprekidnim dijalozima i sve vreme na sceni, što je poseban izazov tokom dvočasovnog izvođenja. Sam početak predstave deluje pomalo neujednačeno, dok se radnja ne razvije i glumci ne razigraju. Scenografija je svedena i jednostavna, a sastoji se od kancelarije cenzora odnosno stolica i crnog stola na kom su veliki zeleni i crveni pečati kojim on odobrava i odbacuje tekstove. Kako se igra na maloj sceni, glumci se između scena povlače u polu-mrak gde uzimaju potrebne stvari za narednu, dok se za to vreme u pozadini čuje melodija sa motivima japanske muzike.
Ono što je posebno vredno kod ovog komada, jeste to što potpuno zaboravljamo da je reč o vremenu Drugog svetskog rata i da se dešava u dalekom Japanu. Ljudi koji na pozicije dolaze samo zbog privrženosti vlasti, a koji nemaju apsolutno nikakve veze sa poslom na koji su postavljeni – postali su naša svakodnevica. Cenzura je postala naša svakodnevica.
„Treba prosto zatvoriti sva pozorišta i ukinuti sve predstave. Šta će nama sada pozorište?” – pita se na početku cenzor. Na kraju on ipak moli pisca da se komedija kakvu pisac želi i postavi. Ono što su susreti sa dramskim piscem učinili za njega, autoritativnog, izričitog i ograničenog cenzora, samo je dalo odgovor. Njemu, koji se nikada pre nije smejao – pozorište je vratilo osmeh na lice.
Promišljena i pametna komedija, izvrnuta apsurdu i ona koja nije banalna, ona koja ne služi za uljuljkivanje mase i uveravanje kako je sve u najboljem redu i kako se samo treba smejati, komedija koja se bavi pitanjima slobode govora ali i umetničke slobode - na kraju mnogo više zaboli nego kada se istim pitanjima bavi stotinu drugih, ozbiljnih drama.
Večeras će u okviru „Belefa” biti odigrane dve predstave – „Totovi” Sarajevskog ratnog teatra SARTR u Ateljeu 212, kao i „Kući” Akademije umetnosti u Teatru Vuk.
Foto: Atelje 212
