Iz našeg ugla: 'Sumnjivo lice' - Šta je smešno?

19. jul 2017. Reflektor teatar

Nušićeve komedije su na prvi pogled suptilno ruganje i opravdani podsmeh 'palim' i (ne)snađenim sugrađanima, a suštinski težak šamar kompletnom društvu koje u hrče u celogodišnjoj moralnoj hibernaciji. Suve istine pisac nam je brižljivo  sasuo u nos uz smeh i duhovitost kao protivotrov. Taj čuvar od direktnog padanja u depresiju je izgleda mač sa dve oštrice jer publici dozvoli da ugodno provede veče većinom nesvesna da joj se pred očima odigrala kamuflirana tragedija. Dodatna tragedija prekoputa prve su ozarena lica koja su se sita ismejala 'onim drugima' ne zalazeći dublje od mlakog plićaka.

Sumnjivo lice Reflektor teatra jednim delom je svojevrsni omaž velikom piscu, a drugim, nebrojivo važnijim, obračun sa konstantnim svođenjem Nušićevih dela na bezbolnu komediju koja razonodi i uveseljava publiku.

Iako je danas lektira za osmi razred osnovne škole, što znači da je svaki građanin Srbije obavezan da je pročita, drama je prošla tridesetšestogodišnju dramu do svoje praizvedbe. Nakon brojnih odbijanja, na scenu se prvi put popela kada je upravo njen tvorac upotpunio svoju biografiju zvanjem upravnika pozorišta. U početku nam glumci pored ove, predočavaju i druge manje poznate činjenice među kojima je i priča o Velikom ratu, piščevom odustajanju od Sumnjivog lica i Albanki koja ga je pronašla i sačuvala od smrti. Interesantno bockanje nacionalizma uz činjenicu da je žena iz Albanije spasila današnju srpsku obaveznu školsku literaturu.

Neočekivano hrabra i lišena metaforičnog uvijanja istine radi bezbolnijeg plasiranja, predstava pokazuje da suštinske distinkcije između dinastijskog perioda nastanka dela i današnjeg dana gotovo  da nema. Nekadašnja kočnica izvedbi predstave i problematična reč dinastija danas ima svog egala u duhu vremena. Danas istog Jerotija, nesposobnjakovića koji je uzjahao fukciju zahvaljujući stranci  srećemo u gradu nebrojeno puta, vozimo se autobusom na njegovim potrčcima i naslednicima, noću nas može posetiti iznenadni bal pod maskama, pune su nam uši rodoljubaca i obećanja, puna su nam usta sendviča i žene su nam pune modrica. Iz drugačijeg ugla, nadmeni i glasni Jerotije okružen ljigavom sitnijom ribom budi neverovatno jak déjà vu. U jednoj od najmučnijih scena glumci pod fantomkama pevaju song: ,,Volimo te, otadžbino naša. Sa nama si sigurna, sa nama si jača.” Sledeća porazna tema je izvoz školovanih mladih ljudi koji u svojoj zemlji ne mogu da se ostvare i vide perspektivu. ,,Bolje iz Srbije nego u partije.” propratni je song jezive istine. Na sve ovo glumci postavljaju najvažnije (retoričko) pitanje – Šta je tu smešno? Sve je ovo isto ono 130 godina staro Sumnjivo lice duboko potcenjeno u svom kritičkom diskursu i potencijalu. Zaista, šta je smešno?

Vrlo interesantna ideja Milene Bogavac je predstava o Sumnjivom licu uz korišćenje originalnih motiva zarad isticanja društvenih problema. Energična, entuzijastična, timska igra mladih glumaca bila je na visokom nivou. Svedena scenografija, sjajna muzika, mladalački bunt i racionalno rezimiranje stvarnosti rezultirali su odličnom predstavom.

Tokom predstave se srpski mentalitet iznova prikazao u svojoj neobičnosti i još jednom pronašao razlog za smeh u prepoznavanju direktnih asocijacija poput fantomki, sendviča ili cenzure. Večiti optimizam doveo je do smejanja od srca sopstvenom društvenom ruglu. Je li to bila odbrana od muke uz smeh iz očaja ili želja za još zabave inspirisane stvarnim podvizima trenutne vlasti? Smeh kao oklop čuva nas odvajkada, a danas postaje ozbiljan izazov za pozorišne stvaraoce -  Kako i čime dopreti do umova od neprobojnog štita veselja i postoje li neka eksplicitnija sredstva izražavanja jer fantomke na glavama i lanci u rukama ne odrađuju posao? Nevolja bi bila da nam zapravo godi ta vrela očiglednost jer ukoliko je to slučaj onda se publika više neće zadovoljavati kopijama i besplatno će u svojim domovima moći da se valja pred televizorom i drži se za stomak što od smeha što od gladi. Ukoliko se radi slikovitosti pretvaramo da je istinita fraza o izneverenim mrtvacima koji se okreću u grobu videćemo zadihanog pisca u nemogućnosti da uhvati trenutak da dane dušom i obriše znojavo čelo.

Hleba i igara u Srba izgleda ima sledeću dimenziju - radije igara nego hleba, poželjno iz neposredne okoline, što nakaradnije - to nam draže. Kada  u srpskim pozorištima na Nušićevim komedijama bude vladao muk naš dramaturg će možda uhvatiti momenat da obriše kaplje sa čela.

Anamarija Jeličanin

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U subotu 15. jula na kalemgdanskoj pozornici iza Prirodnjačkog muzeja izvedena je predstava Sumnjivo lice. U besplatnom teatru pod nebnim naborom tamnih oblaka, predstavila nam se ekipa mladih glumaca rukovođena tekstom sjajne dramaturškinje Milene Bogavac u režiji Vojislava Arsića.

Ko je u gledao ili posmatrao ovo  Sumnjivo lice u sasvim novom ruhu, imao je priliku da se suoči sa dubokim filozofskim pitanjem, koje bi današnjim etičarima dobro poslužilo: Šta je smešno?

Zaista, šta je smešno? Da li vam se smeje zarad zabave, onako slatkasto, romatično, lakrdijaški? Ovo pitanje je glavna poruka, lajtmotiv koji se vispreno provlači kroz čitav komad. Već na samom početku mogli ste da osećate gorčinu koja ni malo nije nalik na Gogolja. Nušić se znatno adaptirao i ogolio u 21. vek. Skinuo je masku koju smo mu mi iz neznanja već decenijama nasilno i pogrešno nadenuli. Mogli ste da osećate tu gorčinu smeha koji je na samom uvodu raketno uleteo u vaše grlo i razlio vam se u grudi, nalik na žiletne bombone koje ste ili hteli ili morali da progutate. Da li je istina toliko gorka kada je smeh jedini lek da se ona ovaploti? Ako je tako, zbog čega je onda i taj smeh postao gorak, ili bolje reći groteskno gorak, kada nam tako žustro prevrće utrobu?

Da počnem, Kalemegdan, iza Prirodnjačkog muzeja pozornica, na njoj televizori uveliko stari i nekorišćeni, uredno poslagani po prosotru kao ekponati budućih muzeja -bar je tako delovalo na prvi pogled- a ispred njih glumci nalik na voštane figure u smoking odelima. Stajali su sasvim hladno i samouvereno, svojim odvažnim prisustvom nagoveštavali su nam gomilu u kojoj svaki dan dišemo, monotoniju tih istovetnih odela izvlačile su dve glumice u ulozi Marice i Anđe. Da bi atmosfera bila efektnije naglašena, u prvom planu scene nalazili su se mikrofoni. Svaki glumac ponaosob, uputio se ka svome tronu, na isti znak, magija je počela.  Glumci su bez bojazni, direktno u centar, uzeli mikrofone u ruke i postavili, kome drugom nego nama, surovo pitanje: Šta je smešno, šta je smešno? Ništa nije smešno...

Muk.Prva reakcija šok, jer sigurno smo se svi kolektivno zapitali: Pobogu pa gde je ovde Nušić i njegova dinastija?

Ljudi u smokingu, nalik na klasična administrativna njuškala nam odjednom bez ikak