Iz našeg ugla: 'Sumnjivo lice' - Šta je smešno?

19. jul 2017. Reflektor teatar

Nušićeve komedije su na prvi pogled suptilno ruganje i opravdani podsmeh 'palim' i (ne)snađenim sugrađanima, a suštinski težak šamar kompletnom društvu koje u hrče u celogodišnjoj moralnoj hibernaciji. Suve istine pisac nam je brižljivo  sasuo u nos uz smeh i duhovitost kao protivotrov. Taj čuvar od direktnog padanja u depresiju je izgleda mač sa dve oštrice jer publici dozvoli da ugodno provede veče većinom nesvesna da joj se pred očima odigrala kamuflirana tragedija. Dodatna tragedija prekoputa prve su ozarena lica koja su se sita ismejala 'onim drugima' ne zalazeći dublje od mlakog plićaka.

Sumnjivo lice Reflektor teatra jednim delom je svojevrsni omaž velikom piscu, a drugim, nebrojivo važnijim, obračun sa konstantnim svođenjem Nušićevih dela na bezbolnu komediju koja razonodi i uveseljava publiku.

Iako je danas lektira za osmi razred osnovne škole, što znači da je svaki građanin Srbije obavezan da je pročita, drama je prošla tridesetšestogodišnju dramu do svoje praizvedbe. Nakon brojnih odbijanja, na scenu se prvi put popela kada je upravo njen tvorac upotpunio svoju biografiju zvanjem upravnika pozorišta. U početku nam glumci pored ove, predočavaju i druge manje poznate činjenice među kojima je i priča o Velikom ratu, piščevom odustajanju od Sumnjivog lica i Albanki koja ga je pronašla i sačuvala od smrti. Interesantno bockanje nacionalizma uz činjenicu da je žena iz Albanije spasila današnju srpsku obaveznu školsku literaturu.

Neočekivano hrabra i lišena metaforičnog uvijanja istine radi bezbolnijeg plasiranja, predstava pokazuje da suštinske distinkcije između dinastijskog perioda nastanka dela i današnjeg dana gotovo  da nema. Nekadašnja kočnica izvedbi predstave i problematična reč dinastija danas ima svog egala u duhu vremena. Danas istog Jerotija, nesposobnjakovića koji je uzjahao fukciju zahvaljujući stranci  srećemo u gradu nebrojeno puta, vozimo se autobusom na njegovim potrčcima i naslednicima, noću nas može posetiti iznenadni bal pod maskama, pune su nam uši rodoljubaca i obećanja, puna su nam usta sendviča i žene su nam pune modrica. Iz drugačijeg ugla, nadmeni i glasni Jerotije okružen ljigavom sitnijom ribom budi neverovatno jak déjà vu. U jednoj od najmučnijih scena glumci pod fantomkama pevaju song: ,,Volimo te, otadžbino naša. Sa nama si sigurna, sa nama si jača.” Sledeća porazna tema je izvoz školovanih mladih ljudi koji u svojoj zemlji ne mogu da se ostvare i vide perspektivu. ,,Bolje iz Srbije nego u partije.” propratni je song jezive istine. Na sve ovo glumci postavljaju najvažnije (retoričko) pitanje – Šta je tu smešno? Sve je ovo isto ono 130 godina staro Sumnjivo lice duboko potcenjeno u svom kritičkom diskursu i potencijalu. Zaista, šta je smešno?

Vrlo interesantna ideja Milene Bogavac je predstava o Sumnjivom licu uz korišćenje originalnih motiva zarad isticanja društvenih problema. Energična, entuzijastična, timska igra mladih glumaca bila je na visokom nivou. Svedena scenografija, sjajna muzika, mladalački bunt i racionalno rezimiranje stvarnosti rezultirali su odličnom predstavom.

Tokom predstave se srpski mentalitet iznova prikazao u svojoj neobičnosti i još jednom pronašao razlog za smeh u prepoznavanju direktnih asocijacija poput fantomki, sendviča ili cenzure. Večiti optimizam doveo je do smejanja od srca sopstvenom društvenom ruglu. Je li to bila odbrana od muke uz smeh iz očaja ili želja za još zabave inspirisane stvarnim podvizima trenutne vlasti? Smeh kao oklop čuva nas odvajkada, a danas postaje ozbiljan izazov za pozorišne stvaraoce -  Kako i čime dopreti do umova od neprobojnog štita veselja i postoje li neka eksplicitnija sredstva izražavanja jer fantomke na glavama i lanci u rukama ne odrađuju posao? Nevolja bi bila da nam zapravo godi ta vrela očiglednost jer ukoliko je to slučaj onda se publika više neće zadovoljavati kopijama i besplatno će u svojim domovima moći da se valja pred televizorom i drži se za stomak što od smeha što od gladi. Ukoliko se radi slikovitosti pretvaramo da je istinita fraza o izneverenim mrtvacima koji se okreću u grobu videćemo zadihanog pisca u nemogućnosti da uhvati trenutak da dane dušom i obriše znojavo čelo.

Hleba i igara u Srba izgleda ima sledeću dimenziju - radije igara nego hleba, poželjno iz neposredne okoline, što nakaradnije - to nam draže. Kada  u srpskim pozorištima na Nušićevim komedijama bude vladao muk naš dramaturg će možda uhvatiti momenat da obriše kaplje sa čela.

Anamarija Jeličanin

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U subotu 15. jula na kalemgdanskoj pozornici iza Prirodnjačkog muzeja izvedena je predstava Sumnjivo lice. U besplatnom teatru pod nebnim naborom tamnih oblaka, predstavila nam se ekipa mladih glumaca rukovođena tekstom sjajne dramaturškinje Milene Bogavac u režiji Vojislava Arsića.

Ko je u gledao ili posmatrao ovo  Sumnjivo lice u sasvim novom ruhu, imao je priliku da se suoči sa dubokim filozofskim pitanjem, koje bi današnjim etičarima dobro poslužilo: Šta je smešno?

Zaista, šta je smešno? Da li vam se smeje zarad zabave, onako slatkasto, romatično, lakrdijaški? Ovo pitanje je glavna poruka, lajtmotiv koji se vispreno provlači kroz čitav komad. Već na samom početku mogli ste da osećate gorčinu koja ni malo nije nalik na Gogolja. Nušić se znatno adaptirao i ogolio u 21. vek. Skinuo je masku koju smo mu mi iz neznanja već decenijama nasilno i pogrešno nadenuli. Mogli ste da osećate tu gorčinu smeha koji je na samom uvodu raketno uleteo u vaše grlo i razlio vam se u grudi, nalik na žiletne bombone koje ste ili hteli ili morali da progutate. Da li je istina toliko gorka kada je smeh jedini lek da se ona ovaploti? Ako je tako, zbog čega je onda i taj smeh postao gorak, ili bolje reći groteskno gorak, kada nam tako žustro prevrće utrobu?

Da počnem, Kalemegdan, iza Prirodnjačkog muzeja pozornica, na njoj televizori uveliko stari i nekorišćeni, uredno poslagani po prosotru kao ekponati budućih muzeja -bar je tako delovalo na prvi pogled- a ispred njih glumci nalik na voštane figure u smoking odelima. Stajali su sasvim hladno i samouvereno, svojim odvažnim prisustvom nagoveštavali su nam gomilu u kojoj svaki dan dišemo, monotoniju tih istovetnih odela izvlačile su dve glumice u ulozi Marice i Anđe. Da bi atmosfera bila efektnije naglašena, u prvom planu scene nalazili su se mikrofoni. Svaki glumac ponaosob, uputio se ka svome tronu, na isti znak, magija je počela.  Glumci su bez bojazni, direktno u centar, uzeli mikrofone u ruke i postavili, kome drugom nego nama, surovo pitanje: Šta je smešno, šta je smešno? Ništa nije smešno...

Muk.Prva reakcija šok, jer sigurno smo se svi kolektivno zapitali: Pobogu pa gde je ovde Nušić i njegova dinastija?

Ljudi u smokingu, nalik na klasična administrativna njuškala nam odjednom bez ikakve najve ili bar postupnog uvoda u priču, čitaju lekciju. Nušićeva knjiga -lektira za osmi razred osnove škole- u Blicovom izdanju prelazi iz ruke u ruku svakog glumca, kao nekakav Sveti gral za kojim svi čeznemo iz neznanja. I onda sledi sledeće pitanje koje je nama kao građanima ove zemlje u okovima gledališta bilo upućeno: Jeste li čitali Nušićev predgovor u kome kaže da je ova knjiga čekala 36 godina na svoje prvo izvođenje?  Nušić i njegov predgovor! Lektira kojoj se danas grohotom smejemo je 36 godina bila u zapećku i skupljala prašinu, a upravnici pozorišta ondašnjeg vremena su joj se samo saltko smeškali, i služili verno vlasti, i sve što su mogli da kažu jednom u duši mladom i neiskusnom autoru koji im je uporno nosio svoje delo jeste: ... Ali ja vam, mladi čoveče,savetujem, da uzmete ovaj rukopis, da ga odnesete kući i da ga spalite u furuni!

Zamislite da je Nušić sada živ i da sve ovo ponovo gleda, da li bi se njegova komedija u dva čina i dalje zvala Sumnjivo lice?  U čemu je zapravo razlika, u ono vreme je bila reč dinastija, a danas je demokratija? Vi gledate Sumnjivo lice i tražite ga zajedno sa antagonistima po sceni i van nje, tražite i niste svesni da upravo gledate Nušića koji je rekonstruisan do koske. Glumci prkosno progovaraju Nušićev predgovor, upućuju nam smeh koji boli, skidaju nam maske, osećamo stid jer se ne uduđujemo, dovode u pitanje čitavu definiciju komedije. Kao da bi i sam Aristotel upravo sada, bio primoran da ustane iz groba i da dobro porazmisli o njegovoj definiciji komedije koju je opisao u svojoj Poetici:

Komedija je, kao što već rekosmo, podražavanje nižih karatkera, ali ne u punom obimu onoga što je rđavo, nego onoga što je ružno, a smešno je samo deo toga. Jer, smešno je neka greška i rugoba koja ne donosi bola i nije pogubna; na primer; smešna ličina (maska), to je nešto ružno i nakazno ali ne boli.

Da li smo spremni da i dalje puko citiramo Platona i Aristotela, da li je smeh samo stvar karaktera koji je smešan zbog svoje rugobnosti, nepoznavanje sklono ponovnom prepoznavanju, ili pak, istina koja boli? Definišite smeh, samo probajte, samo se usudite i shvatićete koliko je to težak filizofski poduhvat, verovatno, jer ne vidimo. Sve je na pozornici bez kulisa u obilju televizora bilo ogoljeno, svaki gest, dah, pauza. Početak bio je tu, uvek iznova, kao da se gubila barijera između gledališta i pozorišta.

Nalik na avangardu, ali ipak nije avangarda, svaka scena je bila predstavljena pripovadečkim pristupom glumaca koji su nam odmotavali karaktere svojih likova. Nazirao se na momente Breht, naracija je predstavljala tok ove Gogoljijade u dva čina kako bio to Nušić rekao, samo da bi nam objasnila čitav prostor između redova koji već decenijama ne vidimo ili se ne usuđujemo? Ta šizofrena potraga i potera sa Sumnjivim licem je strmoglavo utrčala u 21. vek, u našu zemlju, u naše sendvičare! Televizori su oživeli imaginarne pejzaže administrativnih kancelarija, televizori kao posledni čin modernizacije, kao pozadina, upućivali su nam na ono što sledi. Sama surovost Orvelovog rijalitija koja je tako realistično obelodanjena na sceni kroz gorak smeh, otvoreno nam je rekla da se današnje vreme ne mora nazivati ni vremenom: interneta, virtualizacije, globalizacije, medija... Već dobom seksa.

Svi ovi društveni problemi i interesi kulmunirali su u glavnom antijunaku Jerotiju ili vlasti zbog koje jedemo sendviče tako pohotno i halavo da zaista i ne znamo šta činimo. Prizor u kome Jerotije lancima drži ostale likove, svoje podanike, nam je nemilosrdno demonstrirao da je Sumnjivo lice svako od nas. A ona čuvena antiteza romantičerske ljubavi između Marice i Đoke je dovedena više nego ikad u pitanje. Jer, pored toliko starih televizora, tolikih mikrofona, istovetno uniformisanih lica, dobili smo most koji su nam glumci prestavili, most drhtavog smeha, most vremeplova između dinastije i demokratije, most koji nas direktno pita: Šta mi zapravo ovde i sada možemo da vidimo, kuda idemo i kome se smejemo? Da li se iza ovog smeha zapravo krije nešto nalik na pesmu od Atomskog skloništa U vremenu Horoskopa? Zbog čega su glumci iz Reflektor teatra bili spremni da idu korak dalje? A sve je počelo prostim pitanjem: Šta je smešno?

 Marijana Jakobac

 

 

 

 

 

Foto: Filmstreet



Povratak na vesti