Sinoć je u okviru Bitef festivala u Jugoslovenskom dramskom pozorištu odigrana predstava „Kaspar” po ispomenom Handkeovom delu, a u režiji Miloša Lolića.
Komad obrađuje legendu o šesnaestogodišnjem Kasparu Hauseru, dečaku koji je pronađen 1828. godine u Nirnbegu u Nemačkoj bez sposobnosti da pravilno govori i hoda. Legenda kaže da je nemušti momak Kaspar jednog dana ušetao u grad Nirnberg znajući da izgovori samo jednu rečenicu, u Handkeovoj verziji ona glasi: „Hteo bih biti kakav je nekada bio neko drugi”. Kaspar je, zapravo, naivni divljak, tabula rasa, zatočen u staklenoj kutuji u sanatorijumu, dok nad njim društvo kroz razne norme i jezik vrši poguban uticaj. Ovo je svojevrsna anti-drama, nastala na nasleđu avangarde iako Handke, a potom i Lolić ne odbaciju sve konvencije dramskog žanra.
Nemuštog mladića Kaspara tumači fenomenalni Miodrag Dragičević koji u ovoj drami, koju slobodno možemo nazvati „drama – mučenje govorom” spoznaje postulate na kojima društvo u kom se nalazi počiva. Ovaj komad ispituje svrhu jezika, znanja i čitavog društva.
Na sceni imamo prikaz bolničke sobe, tačnije, staklene kutije u kojoj se nalazi Kaspar, dok je oko njega tim doktora i sestara (Petar Benčina, Nikola Rakočević, Sanja Marković, Anđelka Simić) koji ga promatraju. Kaspar treba da bude prihvaćen u društvu u kojem živi, „plemeniti divljak” mora se prilagodi životu u formiranim kalupima. On koji spoznaje svet doživljajem, a ne pričom. Postavlja se pitanje, da li nas kalupi i norme koje smo sami stvorili čine humanijim i srećnijim ljudima?
Ovo je predstava koja, slobodno možemo reći, ne pripada nijednom vremenskom periodu, no je svevremena, uvek aktuelna i uvek će biti aktuelna jer preispituje nesvesne čovekove porive za prilagođavanjem i prihvatanjem.
Foto: Nebojša Babić
.jpg&w=384&q=90)
