Narod bez pamćenja zaslužuje vođu bez vizije


Drugo veče ovogodišnjeg Šekspir festa obeležila je predstava „History of motherfuckers Koriolan”, Narodnog teatra Bitola iz Makedonije, u dramatizaciji Vedrane Božinović, a u režiji Andraša Urbana.

„Koriolan” je jedna od najnepopularnijih Šekspirovih rimskih tragedija. Građu za „Koriolan” Šekspir je našao u engleskom prevodu Plutarhovog dela „Život starovekovnih Grka i Rimljana”, u kome se govori o rimskom vojskovođi Koriolanu, koji zbog svojih stavova biva proteran iz Rima, nakon čega se udružuje sa neprijateljskom vojskom i napada svoj rodni grad. Koren sukoba predstavlja prevelik jaz između društvenih klasa, podvučen razlikom između stilova kojima se likovi u dijalogu služe. 

Neretko govorimo da je Šekspir naš savremenik, te tako svako njegovo delo možemo posmatrati i postaviti u vizuru današnjeg društva. U ovoj predstavi prepliću se interakcijski delovi zajedno sa samim komadom. Na samom početku (a možda to i nije početak predstave), jedna akterka nas „zabavlja” dok iz pozicije glumice govori o situaciji koja ju je zadesila tokom pandemije. Spominje tranziciju od socijalizma ka kapitalizmu i činjenicu da nama kao narodu nikad nije dobro i da smo uvek nezadovoljni, da smo oličenje nepismenih sa diplomama, da ne treba da mislimo jer ima onih koji su plaćeni da misle. Ova izvedba pomalo podseća na šou ili spektakl zbog samog koncepta u kome akteri tekst interpretiraju posredstvom pesama i igre, u čemu akcenat nije toliko na glumačkoj izražajnosti koliko je na telesnosti, gestikulaciji i mimici. Drečavi i kitnjasti kostimi uz prateću turbofolk melodiju provociraju i aludiraju na realističnu sliku društva. Bezbroj motiva se objedinjuje kroz sam pojam demokratije - „ako nas ratovi ne pojedu, vlast će”, „nema revolucije bez krvi”, „rađaj da ima ko da umre”, „skupština je pakao nacije”, „mir je gori od rata zato što tera ljude da se mrze jer nisu potrebni jedni drugima”. Naglasak na potrošačkom kapitalizmu prikazan je punim kolicima namirnica iz supermarketa, a glad koja nas muči, slika naše bede, inventar je za popis izobilja vlasti. U samom finišu predstave postavlja se pitanje o postmodernom pozorištu, o tome šta publika želi, jer, dakako, bez publike nema pozorišta, a i realizacija predstava finansirana je iz budžeta. Ono što potpuno liči na Andrašov rediteljski izraz i njegov specifičan imidž jeste razgolićenje glumca na sceni, koji ovde to čine simbolizujući krvavu i nemilosrdnu laž. U predstavi igraju: Sonja Mihajlova, Viktorija Stepanovska – Jankulovska, Sandra Gribovska, Ivan Jerčik i Nikolče Projčevski; i muzičari: Aleksandar Dimovski i Slavčo Jovev.

U istoriji se stalno govori o raznim motherfuckersima koji su zaslužni za sve ono što nam se dešavalo i sprečavali nas da uživamo u miru i blagostanju. Narod nije odgovoran i uvek je bez mogućnosti da odgovara. Kao da nisu oni ti koji ubacuju glasačke listiće i svojim izborom ne karkaterišu one koji su krivi za sve, već sebe smatraju izmanipulisanom gomilom.

Koriolanova svaka odluka ide na vlastitu štetu i njegova tragedija je u tome što je on do te mere zagovornik i zaštitnik Rima da zaboravlja da se poveže sa ljudima koje štiti - za njega grad nisu građani. (A šta je grad nego narod?) Sa druge strane narod sa svojim političkim predstavnicima jeste realni antagonista. Priča o demokratiji i državi, o stvaranju države koja koristi zakon da bi postavila pojedinca iznad zakona. Tragedija Koriolana je tragedija čoveka, ali i tragedija celog društva, tragedija naroda. A šta je i ko je nama danas Koriolan, kristalno je jasno bez potrebe da se to spominje.

Treće večeri festivala, sa početkom od 20 časova biće prikazan „Moj Šekspir”, koncept Nikite Milivojevića u kome bardovi srpskog glumišta predstavljaju publici svog Šekspira.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste