Noć koja je svečane košulje izvrnula na naličje

Ponovo radi Pozorište Promena! Početak nove sezone „proslavljen” je premijernom izvedbom diplomske predstave studenata u klasi profesora Borisa Liješevića. Na neuobičajenoj „Proslavi” dramatizovanoj prema istoimenom neonoarističkom filmu danskog režisera Tomasa Vitenberga,  publika je bila dočekana, ugošćena i ispraćena 16. i 17. novembra. 

Ekscentričan koncept po kojem predstava teče, publiku od samog ulaska u salu izjednačava sa akterima, te ona postaje ravnopravni gost, pasivni posmatrač i nemi svedok dugogodišnje porodične drame koja eskalira u toku noći jedne proslave. Događaji koji prethode glavnoj fabularnoj niti, odavno su odigrani i ostavljeni  u prošlosti, iza okrilja svečanosti, pa tako, publika stiče utisak da radnja započinje kulminacijom godinama uspavanih porodičnih tragedija koje naglo probuđene zahtevaju svoj rasplet. 

Bezazlen poziv na porodični skup, samo je inicijalna kapisla kojom se, već na samom početku, ogoljevaju prikrivene ćudi zvanica. Postupkom paralelne režije prati se nekoliko istovremenih događaja koji prethode onom glavnom, upoznavajući nas sa  karakterima ličnosti okupljenih kako bi zajedno proslavile 60. rođendan Heljea, dominantne očinske figure. Naizgled uravnotežena atmosfera u kojoj se proslava odvija, ni u jednom trenutku nema ujednačen puls, i čini se da čitava sala podrhtava od neizbežnosti nadolazećih događaja koji se skrivaju ispod besprekorno čistih košulja i plastičnog osmeha ličnosti koje ih nose. 

Sama kostimografija kojom preovladava kombinacija crne i bele boje, implicira na dvojake karaktere likova: crnila ispod belih spoljašnjosti, čije tajne na videlo izlaze samo u intimama soba, daleko od tuđih očiju. Svaki od likova mogao bi se tumačiti i kao personifikacija nekog od najtežih zločina (silovanje, preljuba, krađa, rasizam, nasilje, laži, pa čak i indirektno ubistvo), koji se, eksplicitno ili implicitno protežu gotovo čitavim dužinama scena, markirajući univerzalne probleme svakog društvenog sistema (seksualno iskorišćavanje dece, nasilje nad ženama, skrivanje zlodela…). 

Proslava utemeljena na  obmani, čiji svaki šav je proštepao neki od likova, para se kada se iz višegodišnjeg ćutanja oslobodi istina o  počinjenim zločina, čiju verodostojnost pokušavaju da potisnu njihovi izvršitelji. Tako, ispovest o preko dve decenije starom zlostavljanju dece  koje je okončano samoubistvom jedne od žrtava, polako ogoljeva zataškane grehove, sve dok se beline svih košulja ne izvrnu na uflekano naličje. 

U suprotnosti sa pretežno tmurnim sekvencama filma snimljenog u ozbiljnom, gotovo dokumentarnom maniru, lišenim bilo kakve primese optimizma, rediteljskim postupcima predstava potpuno paradoksalno, neke od najpotresnijih scena iznosi posredstvom humorističkih elemenata koji u gledaocima bude nesvestan, gotovo apsurdan smeh. Zahvaljujući takvoj obrnutoj psihologiji, publika se u potpunosti opušta i prepušta toku radnje, komičnim replikama separatisana od tragičnog konteksta u koji su uronjene. Tek nakon poslednjeg aplauza, gledaoce prestižu pomisli na teskobnu priču kojoj su svedočili, nagonivši je na duga razmišljanja o daljim sudbinama junaka ostavljenim u proključalim lažima sopstvenih života. 

Kada sukob doživi svoj klimaks (kako na psihološkom, tako i na fizičkom planu), sve košulje se okrenu naopačke, a tela ispod njih ostanu ogoljena, intenzitet napetosti kojoj podleže atmosfera naglo opada i žučne scene rasprava, smenjuju scene „ludila” kom se povorka likova prepušta, urlajući nerazgovetne reči dečijih pesama. Scenama, grotesknim u tolikoj meri da kroz kičmu nakratko prostruji jeza, proslava se nastavlja, a umovi likova blede na stranputici, ispuštajući pretešku nit klupka kojim je istina pokušala da ih sprovede. 

Tako novo jutro, na junake nanovo navlači odela, čije naličje zajedno sa ispovestima ostaje zataškano u prethodnoj noći strave, porodični razgovori nastavljaju se normalnim tokom, a istina se povlači nazad u svoju jazbinu čekajući neku narednu proslavu koja će joj ponovo pružiti kratkoročnu slobodu. Publika, u potpunosti podlegla nepredvidivnosti događaja, ni ne shvata da je novo jutro otkucalo „fajront” i, u nedoumici da li je čitava radnja bila tek neostvarena zamisao kojom je istina isplanirala da se oslobodi, a „novo” jutro tek početak dana u kom će se rođendanska proslava zapravo odigrati, napušta salu.

Ili je rasplet ipak mnogo prostiji: jutarnje sunce osušilo je košulje sa kojih je noć sprala laž, te su one, prividno čiste, nastavile uobičajene tokove svojih lica, do iduće godine nanovo zaboravljajući na naličja. 

Foto: Pozorište Promena 


 

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste