Smelo ka preko potrebnoj Promeni, osmog dana festivala „Nedelja promene”, u čast Dostani Nikolić, odigrana je predstava „Proslava” u režiji Borisa Liješevića. Pred publikom se dogodila žustra igra koja se zaklela da govori istinu i samo istinu. Intenzivna i degutantna dramska radnja rađena je po motivima istoimenog romana Tomasa Vinterberga, Mogensa Rukova i Boa Hansena i priča priču strašnog porodičnog nasilja, nesreće i skandala. Protagonistima komada, sinovima i kćeri, postaje problematično, mučno, vratiti se kući, ostati u njoj i napustiti je opet, jer ruši dobar život, ugled, predstavu o funkcionalnoj porodici koju su naslikali na svojim nedrima.
Pred nama je nadasve neobična rođendanska (očeva) zabava, poligon za izbijanje i eksploziju svih nakupljenih demona, sakrivenih duboko u dušama dece kuće, ali i ostalih ukućana. Kontroverzne šale i najcrnji humor. Slavlje. Srećna rodbina i divni ljudi. Svi sakupljeni sa raznih strana iz dalekog sveta kako bi proslavili šezdeseti rođendan oca Helje, glave porodice. „Želeo bih ovu proslavu da započnem prvom zdravicom!...”, kaže najstariji sin Krestjan. Ovu ulogu igra Stefan Starčević, hrabro i umešno odrađujući svoj glumački zadatak, ispoljavajući rešenost i vršeći dužnost svoga lika - da istina progovori. Tekstom svoje zdravice u očevo ime, on sve prisutne ostavlja bez reči. Porodična tragedija, samoubistvo Krestijanove sestre bliznakinje, dobija dosad skrivenu dimenziju i objašnjenje. Lažni porodični sjaj počinje rapidno da bledi, dok potpuno ne nestane. Tajne su na stolu. Saznajemo da se davno desilo i dugo u ovoj kući dešavalo neoprostivo.
Kad taj mali Krestijanov govor iz zelene koverte, koji je čekao da bude kazan dugo godina, konačno bude izrečen, zaključaće vrata svim lažima ove kuće. Nije u pitanju nikakav nesporazum. Mnogo ranije je sve izmaklo kontroli. Šuštanje prošlosti je postalo i suviše glasno za ignorisanje. Zveckanje escajga priziva ceremoniju. Kuckanje vinskim čašama zahteva pravdu.
Istovremeno se dešava više radnji na sceni. Pozadine mnogih likova, saživelih, kućevlasnika i posluge, njihove brojne tajne i savezništva tokom proslave se serviraju, kao meni, na sceni. Mikel, brat, koga igra Filip Klicov i Sara Simović kao sestra Krestijanova, deca ove porodice, izgubljeni su, napaćeni, oštećeni i zastranili na različitim stranama, no ipak se drže jedno drugog. U ulozi kuvara Kima, Krestijanovog saveznika, gledamo sjajnog mladog glumca Aleksu Jovčića koji originalno igra svoj lik i istovremeno ga, kroz autoironiju, komentariše. U trenucima Krestijanove malodušnosti, namere odustajanja od svega, Kim će ga silno podstaći rečima: „Ja od onda čekam na ovo, a ti sada hoćeš da odeš?!”. Aleksa Jovčić je za naš portal o svom dramskom liku izrekao sledeće: „Kim je prijatelj pre svega. Osoba koja u sebi nosi teret kao i njegov drug Krestjan iz detinjstva. On pokreće lavinu i želi da istera pravdu i istinu svakom ko istinu ne vidi. Zarad njega, Krestjana, i opšteg dobra porodice. On je suštinski tužna i ogorčena osoba i želi da to promeni.”
Konstantno sve se vidi, sve je uvek tu. Svetlo je upereno i na glumce, i na publiku. Te večeri zamračeni životi su došli svom kraju, tako da nema svrhe da se iko više ovde pretvara, sakriva, obmanjuje. U porodičnom krugu izopačenih priroda centralno mesto oduvek je zauzimao slavljenik, figura oca. Mislite li i dalje da se ništa nije dogodilo? I tačka?
Marina Sremac i Željka Radojčić, kostimografi, obukli su glumce u obavezujuća svečana odela. Scenografija ih smešta u atmosferu klasičnog slavlja otmenog sveta. Muzika Davida Klema produbljuje značenja, upućuje na proslavu koja se na silu praznuje, iako odavno nikome nije do slavlja. Danski ples pozdrava koji u predstavi izvodi za klavirom Helmut - Branislav Ćalić, uživo, kao i rođendanske pesmice posvećene slavljeniku nalikuju na ode žalosti i proklinju.
Profesor i reditelj Boris Liješević neprikosnoveno je, uz talentovane mlade glumce, ispričao ovu uzrujavajuću porodičnu i pozorišnu priču kroz radnju na sceni, pokazavši da užasavajuća dela lome i one nesalomljive, vlasnike krupnog kapitala, metalske industrije, kako u predstavi stoga kažu: „čvrste, poput čelika”. Dug je, jako dug put u potrazi za srećnim krajem, ali suočavanje je otpočelo.
Deveti dan festivala „Nedelja promene”, obeležiće humanitarno igranje predstave „Gidonov čvor” - autorski projekt Simonide Mandić i Bojane Milanović.
Foto: Pozorište Promena
