Prvi utisci o predstavi "Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi!"

Reflektor teatar | 14. maj 2018. Povratak na vesti

Dan pobede ove godine je bio izuzetno važan za naše prijatelje iz Reflektor teatra. Posle pet meseci predanog rada, istraživanja, diskusija i uvežbavanja došlo je vreme da pred publikom odigraju novu predstavu „Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi!“. Pretpremijera je izvedena na sceni AKUD „Ivo Lola Ribar“ 8. maja, dok je premijera bila na sam Dan pobede na sceni „Petar Kralj“ Ateljea 212. Oba izvođenja su bila rasprodata, glumci su lagano uveli publiku u temu predstave, ali je priča mnoge u publici emotivno savladala, suze se nisu krile, predstava je završena dugim, gromkim aplauzom, stajaćim ovacijama i nekoliko povrataka glumaca na bis. Mi ćemo u redakciji sačekati da ovu predstavu odgledamo bar još jednom da bismo vam malo hladnije glave preneli naše utiske, sa premijere vam donosimo utiske članova autorskog tima i publike.

Glumac Nikola Živanović posle prvog izvođenja pred publikom rekao je da se on i cela ekipa osećaju veoma dobro, zaigrano, da je izvedba bila jasna i tačna. U predstavi se pominje crvena linija koja predstavlja neku granicu strpljenja u nepravdi a na pitanje da li smo je prešli kaže:

Mislim da je ceo svet odavno prešao tu crvenu liniju, sad je komplikovanije, ima toliko mnogo sredstava kojima nam se zamućuje, zabašuruje svest da smo prešli tu crvenu liniju. Sve ovo što mi pričamo ovde, o Slobodi, o akciji, o tome za šta bi dao svoj život, to se ne može dešavati samo lokalno, to mora važiti za ceo svet. Ako si spreman da daš sebe za nešto, moraš davati za ceo svet. Te neke stvari kao što je sloboda, ne mogu postojati relativno, negde da, a negde ne, moraju postojati apsolutno. To se može činiti kao zaludna borba jer se nigde nije ostvarila apsolutno, ali se tome mora težiti. Ivo Lola Ribar i njegova porodica su heroji jer su se upravo time vodili, to nije bila samo jugoslovenska priča već priča celog sveta.

Na pitanje postoje li Ribari danas, Nikola apostrofira Edvarda Snoudena i Džulijana Asanža, ali naglašava i svoju ličnu krivicu za nedelovanje u tim trenucima: Svi moramo da ustanemo i kažemo, nećemo svet koji se ne prevrne u trenutku kada takvi ljudi iznesu to što jesu i sebe sa svim tim.

Koliko je bilo zahtevno pripremati se za jednu ovakvu prestavu?

Rad je bio dug i temeljan. Svaki početak mogućnosti da sebe uložiš u nešto mora da dođe od nekih pitanja i saznanja. Dosta smo uložili u rad sa našim stručnim saradnicima, istoričarima, ne radi istorije same, već radi nas danas ovde. Jer kad su ljudi anestetisani ne zapitaju se kako da delaju. Tako da smo mi morali doći u malo svesnije stanje da bi smo imali pravo i imali sredstva da se bavimo ovom temom.

Kao motiv za rad na ovoj predstavi Nikola naglašava pojam heroja: Heroj je čovek koji je spreman da da život za druge ljude. I postavlja pitanje: Da li je čovek spreman da da život i za loše ljude?

To je jako veliko pitanje, ja se trenutno sam pitam to, i to je jedan od razloga za rad na ovoj predstavi. Da li sam spreman da dam život i šta god da imam i za ljude koji to neće znati da cene i da razumeju i koji će to vremenom upropastiti? Svaka borba mora da se obnavlja, ništa se ne podrazumeva. Bio je drugi svetski rat, prošlo je vreme, ljudi su zaboravili počeli su da podrazumevaju stvari za koje je neko dao život i sve biće koje ima. Ja se pitam ako ja treba da dam sebe za nešto, da li sam spreman da se dam za neku stvar koju će sutradan moj komšija, koji je glasao za sve aktuelne vlasti, da proda. Da li sam spreman da se borim, osim sveg dobra i svih dobrih ljudi na svetu, i za one ljude za koje znam da će to prodati? Tu dolazimo do paradoksa. Da li si spreman da se boriš za nešto za šta znaš da može biti i da će biti zaludno? Iako je egzistencijalistički gledano čovek apsurda čovek koji istrajava u životu uprkos svoj punoj svesti o apsurdu, ako to znači biti čovek, onda je heroj sam vrhunac toga. Heroj je najzaludniji čovek na svetu, spreman da najviše da, uprkos punoj svesti o zaludu.

Ritam ovoj predstavi daju bubnjevi u koje glumci vrlo vešto lupaju, a da ih obuči za to i osmisli originalnu muziku za predstavu bio je zadužen Dragoljub Đuričić, koji o svom radu kaže:

Moj posao bio je da osmislim ritam za predstavu i u jako kratkom roku naučim glumce da sviraju bubanj, što mi je od samog početka delovalo kao izazov. Međutim s obzirom na to da se radi o jako talentovanim ljudima, pre svega jer je glumcima ritmika bitna za akademiju, nije bilo nikakvih problema i rad sa njima mi je predstavljao uživanje. Ja sam direktni učesnik protesta 2000. godine i razmišljao sam da li je vremenska distanca dovoljno velika da upotrebim upravo takvu ritmiku.

Smatra da je tema predstave aktuelna i danas, ali je upoređuje sa prošlim vremenima: Kakva je paralela vremena u kome živimo gde ne postoje ljudi koji imaju idelogiju koju su imali oni koju su početkom 20. veka verovali u ideale komunizma. Posebno kada u obzir uzmemo jednog Ivu Lolu Ribara koji je bio iz bogate porodice, fakultetski obrazovan, ali je dao život u borbi za slobodu.

Poznati bubnjar smatra da je kolektivna sloboda naroda koji su se oslobodili fašizma najveća stvar 20. veka i dodaje: Države koje su nastale posle Drugog svetskog rata su dosta ulagale u kulturu, jer se mentalitet naroda može promeniti samo kulturom, ne može parama. O predstavi „Smrt Fašizmu! O Ribarima i Slobodi!” zaključuje: Mislim da je jako dobar trenutak za ovu predstavu. Možda ona neće biti ni mnogo popularna, ali nije bitno, bitno je da se onaj ko dođe na ovu predstavu zapita kada ode kući i već je dovoljno.

U prvim redovima na pretpremijeri u AKUD „Ivo Lola Ribar“ bio je i pisac i muzičar Marko Šelić Marčelo. O njegovom doživljaju predstave možda i najbolje govori činjenica da kada smo ga pitali za utiske zamolio nas je da se sačekamo 15ak minuta da „dođe k sebi“. A zatim za naš portal rekao: Ova predstava radi sve ono što zamišljam da angažovano pozorište treba da radi, a najčešće danas i ovde ne radi. Dakle, da uznemiri, da razbesni, da dovede u nekakvu katarzu, da opet razbesni i da ostavi s takvim utiskom da ti treba vremena dok ga artikulišeš.

Marčelo smatra da danas ne postoje ljudi poput Ive Ribara, ali da sigurno postoji nemali broj ljudi koji se bori za slobodu, i naglašava problem: Postali smo društvo nezamerača. Svi mi nešto mislimo u 4 zida, ali “Nemoj to, znaš, nije lepo, zamerićeš se, pa će biti problema”. Da. Hoću. Biće problema, o tome se i radi. To jedino tako može, a neće se ništa promeniti iz udobnosti, sasvim sigurno. Nikada nećemo evoluirati od toga da se za slobodu odgovara. I to je prosto tako. Ali razlika je u tome što smo prosto nekad bili ljudi koji reaguju na to što je neko uhapšen što je govorio protiv nepravde i govorio za slobodu, a sada se to izgubi u dnevnim vestima i u tome ko će na šta da klikne i prosto to više nije važno.

Posle premijerne izvedbe na Dan pobede u Ateljeu 212, potražili smo utiske publike. Nataša Milojević za naš portal kaže: Odlična predstava, jaka, drži knedlu u grlu, suze u očima i postavlja jako bitna pitanja. Kada pogledam ovakvu predstavu koja jeste za mlade ljude, ja se zapitam gde su ti mladi ljudi, a njena prijateljica Ljubica Beljanski dodaje: Ovo su stvari koje su jako važne da se kažu i da se čuju i mislim da su na pravi način to uradili. To je pozorište iza kojeg ja stojim. Mislim da je ovakvo pozorište potrebno svima. Pozorište je pravo mesto gde mogu da se iskažu stavovi da budu jaki i da deluju.

Predstavu „Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi!“ pogledajte 16. maja u AKUD „Ivo Lola Ribar“ i 23. maja u Firchie Think Tank studiju u Novom Sadu.

Foto: Reflektor teatar

Autori: Nikola Bešlić i Ana Koprivica


Povratak na vesti