Premijera predstave „Autobiografija”, u režiji Nebojše Broćića, a prema istoimenom delu Branislava Nušića, održana je sinoć u Teatru Vuk, u okviru Beogradskog letnjeg festivala.
Predstava, kao retrospektiva Nušićevog života, humoristični je prikaz jednog manje poznatog dela života čuvenog srpskog pisca, a koji se odnosi pre svega na njegovo odrastanje i školovanje, ali i (prve) ljubavi.
Koncept same predstave je veoma dobar, a tekst moderan i razumljiv i za mlađi uzrast – to nije slučajno, jer je, naime, sam Nušić u „Autobiografiji” napisao: „Kad čovek ostari, njemu se ponovo javljaju nekadašnji detinji osećaji i što više stari, sve sa više vraća u dečji mentalitet”.
Na bini posmatramo čuvenog pisca, kog igra Nikola Rakočević, kako seda za sto sa Smrću, prikazanom kroz dvojac koji igraju Tara Đurašinović i Nikola Ranđelović. Međutim, pre nego što ode u smrt, potrebno je da „položi račune” i objasni dvojcu Smrti različite faze svog života, kako bi znali šta da mu pripreme u zagrobnom i da mu daju šta je zaslužio – to zavisi i od toga koliko je napisao komedija, koliko pripovetki, a koliko toga nije napisao.
Fokus priče ipak nije na njegovim brojnim delima ili radu – to se preskače jer, kako Nušić kaže, svima je to već dobro poznato, dosadno. Umesto toga, posmatramo detinjstvo i tinejdžerske slatke muke ovog čuvenog pisca, kao i školske dane koje isti opisuje kao „borbu za opstanak”.
Rakočević lako prelazi iz poznog u rano doba i tako u krug, rekreirajući, zajedno sa glumicama Bojanom Stefanović, koja tumači dečaka, drugara Simu i Anjom Pavićević koja tumači Persu, njegovu, saznaćemo, najveću, prvu, pa i poslednju ljubav – scene iz školskih klupa, imitirajući nastavnike koji su im zadavali muke i namučili ih lekcijama iz algebre, istorije, fizike, hemije, nemačkog, latinskog i svega između.
„Autobiografija”, ipak, nije samo retrospektiva – to je i upoznavanje sa Nušićevom životnom filozofijom, masterklas sarkazma i crnog humora, ali i lekcija o dobroti, nežnosti, prijateljstvu i veseo prikaz nevinosti odrastanja.
Humor je, kao i u Nušićevim delima, sveprisutan kroz predstavu, te priča teče prirodno i lako. Likovi Smrti Đurašinović i Ranđelović, šarmantni su, strpljivi, ozbiljni a duhoviti. Na momente u predstavi oni uključuju i publiku, pružajući po kojem gledaocu šoljicu kafe ili im govoreći da pridrže kosu, čuveni simbol smrti. I sam Rakočević je u svojevrsnom kontaktu sa publikom u koju neretko gleda, dajući predstavi ležeran, nepretenciozan ton.
Glavni junak priče od početka zna zašto je tu, ali mu se u smrt ne žuri, niti od nje strahuje. Ne brine o tome koje će mu biti poslednje reči – njemu je sasvim u redu da zapisano ostane „pošto su dinje na pijaci?”, a to jeste ono što je on, kao obožavalac dinja, pitao svoju suprugu (sve druge, poznate poslednje reči ulepšane su). On ne pati mnogo zbog toga što je neke ljubavi zaboravio: svoju sedmu ljubav je mnogo voleo, kao i ona njega, zakleli su se na ljubav i iza groba, ali se ne seća kako se ona zove. I dok polaže račune, dobija i uslov, kao poslednju šansu da nastavi sa životom – da napiše bar još četiri komedije, dva romana, operetu. Sve ostalo, još i nekako, trebaće mu dosta godina, sad sporije piše… ali operetu ne može – pa da se razilazimo, smrt svakako nikad nije kraj.
Foto: Marija Mlađen/ATAImages
