„Umetnost je, kao i sve ostalo u životu, jedna velika potraga“

Galeb Nikačević

Galeb Nikačević

Zanimanje: Novinar

Mesto stanovanja: Beograd

Biografija:

Galeb Nikačević, za kratko vreme, zahvaljujući svom predanom radu, postao je jedan od najpoznatijih novinara i voditelja u Srbiji. Mnogi kažu da se njegovo ponašanje odlično uklopilo u koncepciju MTV-a, njegovi profili na društvenim mrežama predstavljaju pravi izvor svežih informacija, a kao kreativni direktor VICE-a u Srbiji, svakodnevno nas upoznaje sa najzanimljivijim pričama i ljudima današnjice. O pozorištu, umetnosti, stvaranju u Srbiji ispričali smo jednu priču, a priče su kako sam Galeb kaže jedino što na kraju ostaje.

1. Kada ste poslednji put bili u pozorištu?

Otkako sam dobio dete i otkako sam često na putovanjima zbog posla, značajno su mi se proredili odlasci u pozorište. Ali ranije sam imao običaj da kupim karte za skoro sve predstave na BITEF-u, i da ispratim najbolja ostvarenja godine. Od ostalih pozorišnih predstava, uglavnom preko prijatelja, saradnika i poznanika posetim nešto kada čujem da je dobro. Sada, na primer, planiram da posetim Atelje 212, jer se igra predstava “Ovaj će biti drugačiji”, za koju je tekst pisala draga prijateljica, ali pre svega ostvarena i veoma talentovana dramaturškinja, Staša Bajac.

2. Koju predstavu, koju ste pogledali u poslednje vreme, preporučujete?

Preporučio bih “Ovaj će biti drugačiji”, svakako, jer je Staša oduvek bila angažovana umetnica, a za ovo delo je i dobila nagradu za najbolji angažovani tekst. Pre svega time što se ona obraća trenucima koji su sada, ljudima koji su sada i to radi na način koji, pre svega, nije banalan. Teško je danas naći umetnost, posebno angažovanu, a da nije banalna. A najbolja predstava koju sam pogledao, verovatno najbolja predstava u životu mi je bila “Galeb”, u režiji Tomija Janežiča, u izvođenju SNP iz Novog Sada. I sada kada se setim te predstave ostanem bez daha. Zaista jedno katarzično iskustvo i divno sećanje.

3. Ko Vam je omiljeni glumac/glumica?

Nažalost, nemam najdraže glumce ili glumice. Nešto drugačije posmatram glumačku profesiju od uobičajenog načina viđenja tih ljudi, pa se ne vezujem za njihova imena i likove, osim za one koje tumače. Vrlo često ne znam ni kako se zovu, iako ih znam po likovima iz predstava i filmova.

4. Koja je uloga pozorišta u današnjem društvu?

Nažalost, kao i sa velikim delom kulturnog stvaranja, vrlo mala. Ima jedna izreka koja kaže da je jedino mrtvo pozorište autistično pozorište.

Pozorište koje se ne obraća “običnom” čoveku se obraća onda malom procentu ljudi i ostaje u tim krugovima, kao talac nekakvih akademskih, salonskih ili kojekakvih privilegovanih slojeva, ma šta god to značilo danas. Poslednji put da sam čuo da je neka predstava probila okvire umetničkih krugova i dospela u novinske naslove je, čini mi se, Frljićeva predstava o Đinđiću. Danas svaka vest traje jedno prepodne, postoji ogromna opterećenost informacijama i njihov brz protok nam onemogućava da se na njima zadržimo neko duže vreme. Samim tim ne možemo ni da zaronimo u njenu eventualnu višeslojnost, tako da se odnosi forme i sadržine u potpunosti deformišu. Za sadržinu je potrebno neko vreme i nekakav trud, a toga nažalost nemamo mnogo danas nemamo mnogo, jer prekrani rad u jednoj ekonomskoj periferiji kao što je Srbija nam to onemogućava.

5. U Vašim filmovima i istraživanjima govorite o zanimljivim ljudskim životima. I samo pozorište radi sličnu stvar. Zašto je bitno da očuvamo te vidove izražavanja? Šta je ono što nam nude ti paralelni svetovi?

Na fakultetu sam imao predmet koji se zvao “Teorije mogućih svetova” i mislim da se u tome oslikava jedan dobar deo onoga što je zadatak umetnosti. Na kraju svega, na kraju svih nas i svih mogućih svetova ostaju samo priče. Sve čemu možemo da se nadamo je da će iza nas ostati neka priča i, ako budemo imali sreće, ta priča će sa sobom doneti nekakvu promenu ili će barem otvoriti neka pitanja. I to je osnovni i najvažniji način prenošenja znanja i saznanja. Istorija civilizacije, nauka ili književno umetničko delo se, zapravo, ne razlikuju mnogo. Sve je to pričanje priča na određeni način..

Ona je prva linija fronta neophodna za naš napredak, ali i poslednji bastion odbrane naše čovečnosti. Jer ako prestanemo da negujemo kulturu, za šta smo se onda borili? Najstarija priča na svetu je mit o potrazi. Čovek otkako postoji, on traga. Da li je to traganje prostorno, za nekim blagom, prijateljem, spasom ili, možda, unutrašnja potraga za nekim dubljim, metafizičkim pitanjima, nije važno. Važno je da čovek traga i o traganju priča otkako postoji. I umetnost je, kao i sve ostalo u životu, jedna velika potraga.

6. Istražujete najrazličitije teme, izuzetan ste novinar i sagovornik. Često ljudi zaboravljaju koliko je težak sam put stvaranja takve ličnosti. Šta je ono što Vam je donelo obrazovanje? Od koga ili iz čega ste najviše naučili?

Nužnost mi je donela obrazovanje. Kada više nisam imao kud. Kada sam bio na dnu. Kada sam se ozbiljno plašio za svoj zdrav razum i za svoju budućnost. Kod mene se, nažalost, motivi nekako uvek nalaze na granicama. Obrazovanju sam se okrenuo tek kada više ništa drugo nije ostalo na stolu. Ali to je ono što je bilo potrebno meni. Verovatno sam imao i mnogo sreće, jer ko zna gde i na koje načine sam mogao da završim do tada.

7. Izabrali ste zemlju koja umnogome ne podržava obrazovane, širokogrudne ljude. S druge strane takva zemlja je , zbog svojih nedostataka, inspirativno tlo za Vas. Žalite li nekada zbog odluke da stvarate u Srbiji?

Pa ne mogu reći da sam izabrao Srbiju rođenjem, jer ne biraš gde ćeš da se rodiš, ali sam jedan od onih koji veruje da ovde mora da se ostane po svaku cenu. Ovde povlačimo crtu, ovde izlazimo na crtu.

Ovde dokazujemo, pokazujemo i doprinosimo koliko možemo. Jer samo ovde to i ima smisla. Na kraju dana, ako otputujemo negde daleko i postanemo uvaženi građani te zemlje i dobijemo sva moguća priznanja, kada legnemo u krevet ipak sanjamo na maternjem jeziku. Nikada i nikada neće biti kao tamo gde si rođen, ma kakvo da je to mesto, tvoje je.

8. Kako posmatrate današnju omladinu? Da li će nas uskoro preplaviti novi talas umetničkog stvaralaštva ili će mladi odlučiti da potpuno marginalizuju umetnost zbog ekspanzije modernih tehnologija?

Mislim da je to najveća zabluda u kojoj se nalaze ljudi danas. Upravo zahvaljujući tehnološkoj dostupnosti i razvoju tehnologije koja je omogućila da se vreme procesa proizvodnje radikalno skrati (pre svega u muzici), došlo je upravo suprotno — do njene ekspanzije. Muzike, kao i umetnosti uopšte u svom najširem mogućem smislu je više nego ikada do sada i dostupnija je nego ikada do sada, ali je zatrpana silnim drugim sadržajem. Moraš da znaš šta da tražiš, a to je problem. Algoritimi čine da nam se nudi sadržaj za koji se pretpostavlja da će nam se svideti na osnovu onoga što smo već konzumirali i vrlo je teško doći do nečeg novog, ali ništa teže nego ranije. I dalje mora da se uloži, ipak, nekakav trud, ali mislim da je umetnosti i to dobre umetnosti, zapravo, više nego ikada do sada.

9. Šta planirate da snimate u skorijoj budućnosti? Šta Vam trenutno okupira misli?

Planova je mnogo, a realizacija je jedna sasvim drugačija stvar. Uglavnom me lična interesovanja pokrenu i gravitiram temama koje mene lično zanimaju. A to će uvek biti život i kultura u svom najširem mogućem obliku. A gde će me to odvesti, zaista ne znam.

Galeba u HuPikon upisala Teodora Marković

Foto: Alex Dmitrović