„Pozorište čak i kad je loše, obojeno ovim ili onim, magično je.“

Ivan Tokin

Ivan Tokin

Zanimanje: Pisac, copywriter

Mesto stanovanja: Beograd

Biografija:

Ivan Tokin je rođen 1971. godine. Autor je romana Najnormalniji čovek na svetu i Pas, kao i zbirki kratkih priča Molekuli i M2 Multiverzum. Od 2009. objavljuje kolumne za City magazin, a povremeno piše i za druge. U jednoj od najnagrađivanijih kuća na Balkanu,agenciji New Moment, Ivan je kreativno pojačanje,gde radi kao copywriter. Živi u Beogradu i nada se najboljem.

1. Kada ste poslednji put bili u pozorištu?

Juče.

2. Koja predstava je na Vas ostavila poseban utisak i koju rado preporučujete?

Pijani u Ateljeu 212. Igor Viripaev je pisao, Boris Liješević je režirao. Te večeri kad sam bio, nešto se desilo na sceni, ne znam šta, ali sve je radilo na jedan od mogućih predivnih načina. Sve je bilo na vreme, istinito i pozorišno, kao direktan igrani prenos žvota. Verovao sam im sve.

3. Koliko često i sa kim idete u pozorište?

Retko, možda deset puta godišnje. Idem sa ženom.

4. Ko je Vaš omiljeni glumac/glumica ili reditelj/ka?

Volim da gledam kako igraju Miloš Samolov, Branimir Brstina, Nikola Đuričko, Anica Dobra, Jelena Stupljanin. To nisu svi, ali ovi su sigurno. Što se reditelja tiče, sviđa mi se to što radi Nikola Pejaković.

5. Prema Vašem mišljenju, koja je društvena uloga pozorišta u današnjem društvu?

Pozorište je magično. Sve te zgrade i ti ljudi u njima, priče koje se tamo pričaju, kostimi, garderobe, stepeništa, toaleti, bifei, mirisi, uski prolazi, nizovi sedišta, publika, svetovi koji se tamo stvaraju i ruše, pozorište čak i kad je loše, obojeno ovim ili onim, i kad je nategnuto ili kakvo god da je, magično je.

6. Kao pisac, za ovih osam godina ste doživeli veliku popularnost. Kroz svoja dela uspevate da skrenete pažnju na obične i “najnormalnije stvari na svetu”. Kada se javila potreba da pišete o tome, šta je presudilo?

Potreba da pišem javila se kad sam naučio slova. Izmišljao sam priče i pisao dnevnike, pa sam onda prestao, ali sam uvek mislio o tome.

Pre deset godina sam počeo redovno da pišem i objavljujem to što pišem. Pišem o onome što me zanima, šta god da je to u datom trenutku.

 7. Da se nađete u ulozi reditelja, o kakvom žanru bi se govorilo?

Imam neku priču u glavi, i kad bih po njoj režirao, bio bi to najverovatnije postapokaliptični road movie koji nas nosi kroz ljubavne i druge odnose među ljudima. Sigurno bi se povremeno bežalo u mjuzikl.

8. Da li umetnost u Srbiji čini život mogućim i u kojoj meri?

Ako čovek mirno i nasmejan igra s kartama koje su mu podeljene, njegov život sam po sebi je umetnost, u Srbiji ili na bilo kom drugom mestu.

9. Ko su Vam bili uzori u mladosti i koliko su oni imali uticaja na Vaše životne izbore, opredeljenja?

Želeo sam da budem kao moj stariji brat. Posle njega nisam imao uzore, mnoge ljude sam voleo i poštovao, i učio od njih.

10. Da li uvažavate kritiku i u kojoj meri?

Uvažavam u meri u kojoj sam sposoban da je razumem. Mnogo puta sam se sretao s konkretnim kritikama i učio sam iz njih. Trudim se da to što radim, radim najbolje što mogu, važno mi je da mi se sviđa, a sigurno ne znam sve što bih mogao da znam, pa mi je svaka pomoć dobrodošla.

Ivana u HuPikon upisala Dragana Ilić