1. Kada ste poslednji put bili u pozorištu?

Poslednji put sam u pozorištu bio pre otprilike mesec dana. Sada možda ima i nešto više, jer je počelo leto, a leti ako ne otputujemo fizički, sigurno smo otputovali mentalno.

2. Koja predstava je na Vas ostavila poseban utisak i koju rado preporučujete?

Poslednje što sam gledao je “Žuti, beli i zeleni bolero”,diplomska predstava  mojih studenata sa Instituta za umetničku igru u Beogradu i jako sam zadovoljan njihovim konstantnim napretkom. Pored toga bih preporučio i balet “Ko to tamo peva” u Narodnom pozorištu.

3. Koliko često i sa kim idete u pozorište?
Zapravo i ne idem toliko često, ne koliko bi voleo. Češće iz navike idem u bioskop, bioskop mi je opuštajuć, ali u pozorište idem sa većom posvećenošću. Zavisno od predstave može se desiti da idem sa prijateljima ili sa majkom… nekada i sam, meni to nije strano.

4. Ko je Vaš omiljeni glumac/glumica ili reditelj/ka?

Ne bih sad nabrajao velika imena jer će zvučati kao opšte mesto, ali definitivno imamo sjajne glumce i neke, pogotovo meni drage smo i nedavno izgubili, kako to već u životu biva. Ali bih pomenuo Anu Mandić koju sa uživanjem svaki put gledam u Ateljeu 212 i sa kojom se i rado družim, jednom u par godina kada nam se kalendari usklade.

5. Prema Vašem mišljenju, koja je društvena uloga pozorišta u današnjem društvu?

Mislim da je ona oduvek bila da podstiče kritikuje i prosvetljuje, možda ne tim redosledom. Sve ono što nam nedostaje u svakodnevnici danas sve više i više. Mislim da je sad bitnije nego ikada da ustanove kulture i kulturne manifestacije ne pokleknu pred trendovima i “tržištem” već da se uspešno infiltriraju i deluju subverzivno

Jer njihov zadatak nije da slusaju već da uče, čak i ako nekad mora da deluje da je obrnuto.

6. Monografija Après, za Vas je jedan od najvažnijih projekata koje ste do sada uradili. Reč je o dokumentovanju baletskih igrača, njihove energije i emocija prema onome što stvaraju. Koliko vremena i posvećenosti iziskuju projekti ovog tipa i na koji način doprinose ličnom razvoju?

Projekti ovog tipa su najvažniji za lični razvoj. Iz perspektive nekog ko u svojim mnogobrojnim poslovima prvenstveno radi u sferi advertaisinga imam uvid i u jednu i u drugu stranu. I koliko god meni bilo izazovno i zanimljivo da radim komercijalne projekte u kojima i uživam to je i dalje samo još jedan način da se proda neko pakovanje. Zabavan način, pogotovo meni kao stvaraocu, ali ništa više na kraju dana. Projekti poput Apres su nešto drugo. Prvenstveno zato što zahtevaju intenzivnije promišljanje i zato što isto dozvoljavaju. Projekti ovog tipa daju nam prostora da istražujemo i učimo dalje, ali nas i nesvesno bude.

7. Da li odlazak u pozorište podstiče Vašu kreativnost ili je to mesto gde se oslobađate i prepuštate nekoj drugoj vrsti umetnosti?

Mislim da je, kao što sam ranije pomenuo moje mesto za oslobadjanje bioskop, a u pozorištu se hteo ne hteo inspirišem. Upravo ideja za Apres je nastala u toku jedne predstave u Bitefu, kao budjenje jednog prethodnog projekta koji je pauziran jer nisam bio spreman da ga realizujem uspešno do kraja.

8. Oprobali ste se u ulozi modela pa nam recite da li je zahtevnije biti ispred ili iza objektiva?

Pokazalo se da se snalazim sa obe strane objektiva, ali ako mogu da biram, biram da budem iza i da stvaram.

9. Za projekat "Buđenje" beležili ste trenutke buđenja Vaših prijatelja trudeći se da uhvatite one prve nesvesne momente, samu suštinu njihove ličnosti. Sedam godina je sve to trajalo i rezultiralo izložbom koja je izazvala pozitivne reakcije. Šta najviše cenite kod publike? Koliko su danas ljudi zainteresovani za izložbe,a koliko "sposobni" da prepoznaju kvalitet?

Budjenje, kao i Apres su deo jedne iste serije, ako tako mogu to nazvati, a to je neko moje lično istraživanje “portreta nesvesnog”. Pokušaj da se zabeleži naše iskreno lice, tj više refleksija naše iskrene unutrašnjosti nego lepša strana naše spoljšnjosti.
Što se publike tiče ja imam tu sreću da postoji dosta ljudi koji prate moj rad i otvaranja samostalnih izložbi, kojih je do sada bilo deset, su uvek bila vrlo posećena. Reakcije uglavnom jesu pozitivne, da li zato što je tako, ili zato što će ljudi prokomentarisati šta im se dopada, a prećutati ono drugo… ne znam, ali volim i poštujem iskreno konstruktivno mišljenje, čak i ako je negativno. Jer kako bi drugačije napredovali. Što se sluha publike tiče mislim da apsolutno postoje ljudi koji su sposobni da prepoznaju kvalitet, ili ne čak da prepoznaju kvalitet, dovoljno je da su sposobni da u tome nečemu uživaju. Jer kod umetnosti je bitno da ljudi osete, na koji god sebi “jezik” da prevedu vidjeno, a ne nužno da znaju da pročitaju šta je tačno napisano. Ni jedna umetnost nije tačno napisana, radjena je po osećaju i po osećaju treba da se interpretira. Zato imam donekle indiferentno mišljenje prema kritičarima.

10. Prepoznatljivi ste po tome što na Vašim fotografijama uvek uočavamo jednu dozu iskrene emocije. Kako uspevate da podstaknete saradnike da daju ono najbolje od sebe?

Nemam baš tačan odgovor na ovo pitanje, ali radeći u modnoj industriji kao fotograf godinama, uočio sam da se češće dogadja da ljude beležim onakve kakve jesu pre nego onakvima kaki žele da budu, zato sam svoj fokus i prebacio na portret.

11. Profesor ste na Institutu za umetničku igru. Šta najčešće savetujete mladima? 

Da rade ono u šta veruju i da veruju u ono što rade.

Nemanju u HuPikon upisala Dragana Ilić

Foto: Marija Radosavljević (beforeafter.rs)