Danica Grubački: “Moja najvažnija uloga je da služim teatru”

Danica Grubački je rođena 1993. godine u Zrenjaninu. Glumu je završila na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi Ljuboslava Majere. Stalni je saradnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu od 2015. godine, u kom je ostvarila neke od značajnih uloga, a zatim je postala član ansambla Narodnog pozorišta u Somboru, gde danas živi i radi. Spektar njenih uloga je širok, a prepoznatljiva je po odsečnosti i čvrstom stavu po svim pitanjima koja predstave u kojima igra postavljaju. Monodramu “Ovo nije državni posao” uradila je kao svoj master rad, a doživela je i svoju beogradsku premijeru 5. decembra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Razgovarali smo sa Danicom o njenim ulogama, njenom viđenju teatra i njenim pozorišnim guštima.

Foto: Dunja Memarević

U predstavi "Na Drini ćuprija" igraš lik Fate Avdagine. Kojom mišlju si se vodila u građenju tog tragičnog lika iz dela pisca koji je dobio Nobelovu nagradu? Koliko je bilo teško izneti teret Fate Avdagine?

U vreme kada smo radili predstavu, sada ima tome već četiri godine, sećam se da mi je bio nerazumljiv koncept po kojem smo predstavljali likove. Nije mi bilo jasno jesam li lik Fate, ili Danica lično, jesam li Fata koja se obraća publici nakon svoje smrti, sa kakvom emocijom treba izgovoriti monolog i odigrati Fatin ples. Od šestoro ona je jedino žensko dete, pametnica, emancipovana u odnosu na okolinu. Njen otac ju je u tome osnaživao. Više ne znam ni je li to moja zamisao, Kokanova, ili tako piše kod Andrića. Ipak, njen otac zbog neprilika koje su ga zadesile, poklekne i podiđe patrijarhalnom sistemu u kojem je praktično proda za dugove. Na to ona ne reaguje samosažaljenjem, ne saginje glavu, niti pristaje da bude udata za onoga kojeg ne voli, odnosno udata uopšte, ako to nije put koji je sama odabrala. Naprotiv, ironična je, reaguje buntom, gorčinom i na kraju samoubistvom, ispunivši i očevu reč - staje pred kadiju sa Mustajbegovim sinom, ali ne pogazivši ni svoju - skače sa ćuprije pre nego što njena noga kroči u Nezuke. 

Tvoje pozorišne uloge imaju širok dijapazon. Plivaš od tragičnog ka komičnom, a u kom ruhu se ti najbolje osećaš?

Sve se ređe pitam da li sam talentovana, ali u čemu najbolje plivam - ne znam. Poverujem da sam komična, pa onda promašim. Sa druge strane, napravim monodramu koju sama napišem u svoje lično ime, sa fiktivnim situacijama i karakterima, bude nepretenciozno i pitko, kažem šta me boli u poslu, jasno mi je da ima autoironije i da je simpatično, ali onda vidim ljudi umiru od smeha. Igram vodvilj, osećam se nesigurno - dobijem nagadu. Suvereno igram nešto, slučajno pogledam snimak, zgrozim se. Ne znam ništa. I to je valjda neka polazna tačka. Što sam duže na sceni, prihvatam da nema pravila i da se predstava može odigrati i najbolje i najgore i kad si sit ili gladan, umoran ili odmoran, srećan ili utučen, i trudim se da verujem u sebe, a to je nekad baš teško, čak i ako primaš pohvale. Na primer, baš se raznim različitim ljudima istinski dopada monodrama, a ja se opet nekad noću probudim i pomislim "to je samo hrabro i slatko, i ništa više". Grozan je ovaj naš posao. :) 

Monodramu "Ovo nije državni posao" radila si kao master rad. Kako je tekao taj proces stvaranja? 

Nisam želela da odustanem od mastera, iako ne znam čemu mi tačno služi taj dodatak na diplomi. Isticao je rok, nisam imala nikakvu ideju za projekat, sem ovog strašnog, da nešto uzmem sama da petljam. Zatvarala sam se u pozorište na nekoliko sati dnevno od kraja jula i - improvizovala. Očajavam, kukam kolegama porukama, oni me teše, pa onda uzmem da radim. Glupost. Pošto nisam znala kuda će tekst otići (iako je najopštija tema ipak bilo pozorište), radila sam improvizacije na razne teme polazeći od raspoloženja u kojem sam se trenutno nalazila i snimala se, što video, što audio. Onda bih snimljeni materijal zapisivala, pisala tekst iz delova koji mi se čine prihvatljivim, ali ono što je bilo na početku je ispalo potpuno drugačije od onoga što je ostalo na kraju. Kroz dosadašnji rad sa nekim od reditelja sa kojima sam radila2 naučila sam da su improvizacije i te kako plodonosne, a pred sobom se nisam stidela da improvizujem, iako sada ne bih volela ponovo da pročitam početne verzije teksta. 

Foto: Mila Pejić

Koji su to izazovi sa kojima se sreće jedna mlada pozorišna glumica?

Možete videti baš u monodrami. :) Sa svakodnevnim preispitivanjem, najbanalnijim kastinzima, seksizmom koji u glavama onih koji ga sprovode nije još ni imenovovan kao seksizam, stereotipima, predrasudama. Ako si lepa, verovatno nisi talentovana. Ako tražiš pristojne uslove, verovatno si za instituciju. Ako radiš u instituciji, verovatno si lenj i samo voliš da ti "curi plata". Ako si se zaljubila u čoveka iz posla, pa još ako je uticajan, verovatno je iz koristi. Ako tražiš da ljudi rade svoj posao do kraja, onda si težak za saradnju, ili, u najboljem slučaju utopista, pa pomalo i smešan. Bilo mi je važno u radu na monodrami da se borim sa predrasudama koje okolina ima o meni, pa na primer, bilo mi je važno da bude urađeno potpuno samostalno (jednu probu sam imala sa Hanom Selimović), da ne bude agresivno-didaktički jer ja lično imam afinitete prema predstavama u kojima taj princip nije stran, i ne zanima me teatar koji mazi i zabavlja publiku, čak i sa naslovom i plakatom sam morala da budem obazriva, da budem nasmejana i blentava, pre nego zamišljena ili namrštena.  Ljudima je najlakše da lupetaju i lepe etikete. I sama sebe uhvatim nekad, pa se prekorim. Danas se na te stvari mnogo i ne obazirem, i sve se više odvažujem da radim stvari kako ja osećam da treba, i mislim da je to važno jer je hrabrost zarazna, a oslobađanje proces.

Gde vidiš pozorište u društvu danas, a gde sebe u pozorištu? Šta najviše voliš u svom poslu? 

U poslu najviše volim istraživanje u toku samog procesa. To se ne odnosi samo na eksperimentisanje u pogledu govornih radnji (na koji način ću ovu rečenicu izgovoriti), već sve ono što je vezano za priču kojom se bavimo. Koliko je značajno da predstava bude odigrana, da priča bude ispričana. Da se stalno, stalno, stalno priča o fašizmu. Jer on je oko nas, pametnije i smernije odeven nego ikad, ali sveprisutan. Koliko je značajna priča o cikličnom zlu na ćupriji, priča o nama koji smo toliko upleteni u sopstvena nedela i pristajemo na to da budemo manipulisani kao likovi u "Tartifu", priča o neprepoznavanju vizije jednog čoveka kojeg palanka dovodi do ruba egzistencije kao u "Holivudu", priča o nemogućnosti da odrasteš dok ne spoznaš samo zlo i neprepoznavanje fašizma kao što je u predstavi "Semper idem" po veličanstvenom romanu Đorđa Lebovića. Tada prestajem da budem važna ja kao glumica, moja uloga je parčence  jedne mnogo važnije priče i moja najvažnija uloga je da služim teatru. Osim procesa volim i kada iza scene krišom iz džepova gledam predstavu i iznova se divim tekstu, kolegama, scenama, rediteljskim rešenjima, i iznova se zaljubljujem. 

Foto: Dunja Memarević

U predstavi "Tartif" igraš lik Marijane, a za tu ulogu si i nagrađivana. Koliko je Marijana hrabra?

Marijanu odlikuje kvazibunt, svađalačka priroda proizašla iz jedne nesigurnosti i nezrelosti, a zapravo strah i poslušnost. Ona je od oca dobijala sve što joj treba - naravno, u materijalnom smislu. Sa druge strane, njihov odnos je uštogljen, formalan, hladan, bez topline, nežnosti i bilo kakve suštinske komunikacije. Jedina osoba sa kojom ona zaista ima komunikaciju jeste Dorina, i jedino sa njom ostvaruje istinski prijateljski odnos. Dorina je jedina ne tretira kao dete i traži od nje da ima svoj stav i sopstveno mišljenje. Ipak, ona nema dovoljno hrabrosti da izađe iz onoga što nameće socijalna matrica, a pre svega njen otac, tako da će ona uprkos lažnom buntu zadovoljavati formu i biti idealna poslušna građanka. Kriv je Tartif, ali krivi smo i mi i tvrdim da nećemo promeniti svet dokle god čavrljamo o Tartifima sa Tartifima, kvaziiščuđavamo se svojim manama, potajno uživajući u tome što oko sebe gledamo sebi slične (jer znači da nismo jedini) i ušuškavamo se u verovanju da se ništa ne može promeniti, dok tiho propadamo i sečemo glavu svakome ko ne želi da je sagne.

Na jednom okruglom stolu si rekla da je lična odgovornost kolektivna odgovornost. Koliko smo mi lično odgovorni?

Mi smo apsolutno odgovorni. Lično i kolektivno, jer je to jedno isto. Sve što se dešava, dešava se jer smo tako dopustili, jer smo slabi, gluvi, nemi i zagledani u svoja stopala, novčanike, časovnike i društvene mreže.