Sanja Ninković: "Negde između nemirnog duha i rada i samodiscipline je prostor za stvarnje. Uspeh je samo posledica"

Dragana Ilić
okt 2019.

sanja-ninkovic-intervju2Sanja Ninković, solista baleta u Narodnom pozorištu, još od malih nogu očarana je umetničkom igrom. Onom igrom koja predstavlja takav vid umetnosti da te istog trena osvoji. Nakon završene baletske škole „Lujo Davičo“ u Beogradu, u klasi Borislave Durić, postaje stalni član Baleta Narodnog pozorišta i od tada učestvuje u celokupnom repertoaru. Solističke uloge osvajala je u baletima: "Uspavana lepotica", "Žizela", "Labudovo jezero", "Nečista krv" i mnogim drugim. Od 2003. godine angažovana je u baletskim predstavama Opere i teatra Madlenianum, a 2010. godine pored pozicije soliste postaje i gostujući član Bitef dens kompanije. Iza sebe do sada broji mnoge nagrade i priznanja, a one koje je stekla na Festivalu koreografskih minijatura u ulozi koreografa,samo su dokaz da je još jednom uspela da se približi publici na jedinstven i, što je najvažnije, razumljiv način. 

Koji je primarni zadatak umetnika iz sveta igre?

Primarni zadatak je da stalno teže ka razumevanju i ovladavanju jezika umetničke igre i da iznova otkrivaju njenu čarobnost i suštinu. Za to je potrebno mnogo rada, vežbi, discipline, radoznalosti, obrazovanja, kreativnosti, strasti, učenja, veštine, talenta, odupiranja od ustaljenosti.

Na 22. Festivalu koreografskih minijatura oprobali ste se u ulozi koreografa. Shodno znanju i iskustvu koje posedujete, šta Vas je sprečavalo da se na taj korak ranije odlučite?

Samokritičnost me je sprečavala da se ranije odlučim na taj korak. Imam veliko poštovanje prema koreografskom radu i umetnicima iz te sfere, čijim delima se divim. Tek sada sam osetila da imam dovoljno znanja i iskustva da mogu sama da osmislim nešto, a da time budem i zadovoljna. Možda takav način razmišljanja nije ispravan, ali u svakom slučaju, mislim da je ovo za mene bio pravi trenutak.

Na istoimenom festivalu dobitnica ste Nagrade kritike i Nagrade Ohrabrenje za svoj debitantski koreografski rad. Da li Vas priznanja motivišu ili obavezuju da pomerate svoje granice?

Na Festivalu koreografskih minijatura odlučila sam se za apstraktnu temu, sa vrlo svedenim narativom, koju bi publika razumela pre svega kroz doživljaj energije koju su stvarale koreografija i muzika koju je posebno za ovu priliku komponovala Maja Ćurčić. Želela sam da značenje moje minijature prenesem ne tako direktnim jezikom, a da ipak celokupna ideja bude jasna i drugima, a ne samo meni. Nagrada Kritike mi je bila najbolja potvrda da sam to i postigla i na nju sam posebno ponosna.

Nagrada Ohrabrenje pružila mi je mogućnost za realizaciju još jednog koreografskog dela, zahvaljujući kojoj je i nastala predstava „Jedan“, pa je i suvišno objašnjavati koliko me je ovo priznanje motivisalo na dalji rad.

sanja-ninkovic-intervju3

Veoma sam ponosna i srećna zbog ovih nagrada koje sam dobila, ali bih volela da  nastavim da razvijam svoj rad i kreativnost neopterećena bilo kojim priznanjem.

Inspirisana temom filma "Jastog", nastala je predstava "Jedan" za čiju ste koreografiju i režiju Vi zaslužni. Koju poruku ste hteli da pošaljete gledaocima?

Želela sam da gledaoci osveste kakav je pritisak okoline na osobu koja je bez emotivnog partnera, kao i koje pritiske ta osoba sama sebi nameće da bi se uklopila u društvene obrasce. Na koje smo sve kompromise spremni da bi opstali u partnerskim vezama, ili nam je dovoljno da budemo samo deo slike idealnog života u dvoje. Zašto postoji tolika podvojenost i nerazumevanje između onih koji su“ sami“ i onih koji su“ u paru“? Da li postoje drugi načini za pronalaženje lične sreće od onih koji su nam „ponuđeni“ i kako čovek može da se oseti slobodnim u svom izboru¬? Mislim da u predstavi „Jedan“ svaki gledalac može naći  svoju ličnu poruku, koja ne mora biti ista kao ona koju sam ja imala u mislima dok sam stvarala ovu predstavu.

Pored filmova,gde još pronalazite inspiraciju, a gde snagu za stvaranje?

Inspiraciju pronalazim u ljudima, njihovim međusobnim odnosima i različitim životnim iskustvima.

Mislim da su moja radoznalost i potreba za kreativnim radom izvor snage za stvaranje, ali bih  istakla i podršku moje porodice i prijatelja, koji su moja snaga i za sve drugo u životu.

Čijim se koreografijama divite i postoje li neke predstave u kojima biste želeli da zaigrate?

Koreografi čije predstave uživam da gledam, a naravno u kojima bih želela i da igram su: Andonis Foniadakis, Akram Kan, Hofeš Šehter, Šaron Ejal, Vim Vandekejbus, Kristal Pajt i Pol Lajtfut, Gaj Vajcman, sa kojima sam imala ogromnu sreću da radim.

Da li nemiran umetnički duh vodi do uspeha i koliko balet menja karakter umetnika?

Mislim da bavljanje baletom u velikoj meri oblikuje karakter osobe i u privatnom životu i umetničkom radu. Od detinjstva i sa početkom učenja u baletskoj školi, stiču se disciplina, svakodnevne radne navike i vežbanje, dnevne rutine, rad na nedostacima i prevazilaženje slabosti. Ovakve navike se duboko usade u srž bića i meni su često pomagale u različitim životnim okolnostima, nevezanim samo  za moju profesiju. Sa druge strane, umetnički duh je neophodno stalno hraniti različitim interesovanjima, znanjima, sadržajima i iskustvima, da bi ga održavali nemirnim. Negde između nemirnog duha i rada i samodiscipline je prostor za stvarnje. Uspeh je samo posledica.

sanja-ninkovic-intervju1

Prema Vašem mišljenju šta se nekada smatralo savremenim u umetnosti, a šta se smatra danas? Kako publika reaguje na te inovacije?

Savremena umetnost se uporedo razvijala sa razvojem industrije i tehnologije, društvo se samo po sebi takodje razvijalo u socioloskom i psiholoskom kontekstu, a samim tim kao posledica, snaga ideje i koncepta postala je dominantna u odnosu na estetiku. Avangarda koja se pojavila, postala je perijanica novih ideja, sa tendecijom da “razbije” tradicionalno i konzervativno gledanje na svet. Ideja je i dalje prisutna, samo sto joj je savremena tehnologija dala novu formu, koja se vise zasniva na vizuelnom i interaktivnom dozivljaju.

Ono što je savremeno danas je posvećenost ideji, lični inovativni umetnički stil, hrabrost, borba za realizaciju ideje. Baš kao i nekada. Publika oseti I razume inovaciju i kvalitet, pre ili kasnije, ali često je to malobrojna publika. 

Iz perspektive profesionalnog igrača i koreografa šta najviše nedostaje našoj kulturnoj sceni? 

Našoj kulturnoj sceni nedostaje više plesnih i baletskih predstava, više ulaganja u te produkcije, u mogućnost razmene umetnika, i nadogradnju naših umetnika kroz obrazovanje u inostranstvu. Nedostaje i veća motivacija i edukacija publike da prati plesne predstave. Nedostaje zainteresovanost medija za predstave i umetnike iz sveta igre. Mislim da na našoj kulturnoj sceni umetničkoj igri nije pružen značaj koji ona zaslužuje.

U kakvim ulogama sebe vidite u budućnosti?

Kao igrač volela bih da nastavim da budem inspirisana koreografima sa kojima radim i da dobijam uloge koje sada ne mogu ni da naslutim, a koje zahtevaju neka nova promišljanja i kreativnost. To ne moraju nužno biti solističke uloge, veliki sam ljubitelj rada u grupi, kada je ona inteligentno i inspirativno vođena od strane koreografa.

Želja mi je i da neke nove ideje realizujem kroz svoj koreografski rad i da nastavljam da se razvijam u tom pravcu.

Foto: Lična arhiva, grupne slike - Stanko Đalić (obrada Radoman Durković)



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste