Vojislav Arsić: „Ekstremizam je kod nas postao bolest koja preti da postane neizlečiva“

Beogradska premijera predstave „Kako ja ovo sinu da objasnim?” zakazana je za 16. januar u Domu omladine. Ovaj komad, rađen prema tekstu Filipa Grujića, a u režiji Vojislava Arsića, govori o ekstremizmu, kako do njega dolazi i koje su njegove posledice. Prikazuje lične priče, ali i teorijsko objašnjenje i podelu činilaca ekstremizma. Tim povodom, za portal Hoću u pozorište, reditelj Vojislav Arsić govori o tome kako je tekao sam proces rada na predstavi, zbog čega se opredelio baš za ovu temu, ali i iznosi svoje stavove o ulozi pozorišta u današnjem društvu. 

Kako je nastala predstava Kako ja ovo sinu da objasnim?” 

Predstava „Kako ja ovo sinu da objasnim?” nastala je kao odgovor na opšte mesto koje je postalo i naslov naše predstave. Govorimo o stvarima koje je zaista teško objasniti, a ne o normalnim ljudskim ponašanjima i odlukama, o različitostima i pluralizmu, koje desničari i fašisti misle da ne umeju da objasne. 

Koliko je trajao rad na predstavi? 

Istraživački rad na predstavi trajao je nekoliko meseci i imao je razne oblike - od rada sa glumcima i autorskim timom do susreta sa mladima i ekspertima širom zemlje. Kada smo počeli da radimo na predstavi, na stolu smo imali samo jednu reč „ekstremizam” i krenuli smo u avanturu učenja i artikulisanja naučenog. 

Cilj predstave jeste da mlade upozna sa svim oblicima ovog problema i da im pokaže da prvi korak u prihvatanju drugačijeg jeste prihvatanje sopstvenih stereotipa i predrasuda, koji neminovno postoje u čoveku. 

Kako si došao do toga da baš ekstremizam bude tema predstave? 

Ekstremizam je nekada bio incident, a poslednjih godina postaje naša svakodnevica, stvar na koju počinjemo da se navikavamo i da ga kao takvog prihvatamo. To je zabrinjavajuće i zašto sam želeo da u pozorištu razgovaramo o tome. Ekstremizam je nasilno zagovaranje jedne ideje, a Srbija je okupirana jednoumljem i moramo o tome da pričamo. 

Ekstremizam je kod nas postao bolest koja preti da postane neizlečiva. Bolest koja kreće od glave, sa vrha i širi se po celom telu. 

Postoji li levi ekstremizam?

Sigurno da postoji, samo je manje vidljiv i manje zastupljen. Ekstremizam je nasilno zagovaranje svoje ideje koja uvek ima za cilj predstavljanje nekog novog i boljeg sveta, a sa ciljem da svi to moraju prihvatiti. Ekstremizam ulazi na mala vrata, svako ponašanje je potkrepljeno dobrom namerom – u to veruju i oni koji svet pretvaraju u klanicu. 

Ekstremizam izazivaju radikalni stavovi koji ne moraju uvek biti negativni, pa nam je najpoznatiji primer radikalnih stavova borba žena za pravo glasa, koja nikada nije eskalirala u ekstremizam.

Veruješ u neformalno obrazovanje i pozorište koristiš i u edukaciji, a posebno uživaš u upotrebi drame u ove svrhe. Zbog čega? Misliš li da komedija ili neki drugi žanr ne navode ljude na preispitivanje? 

Apsolutno ne. Komedija ima svoju snažnu ulogu u mnogim društvenim procesima. Ljude na preispitivanje navode dela sa stavom i idejom, toga je u poslednje vreme sve manje, a preko je potrebno. Smatram da posle dobre predstave mora da zaboli glava, a preispitivanja i promene su kao brufen za glavobolju.

Gotovo sve predstave Reflektor teatra praćene su kampanjama kojima se šalje određena poruka. Koliko te kampanje zasta dopiru do ljudi i koliko je u ovom moru informacija na internetu kampanjama moguće uticati na svest i preispitivanje ljudi?

Pozorište je mnogo više od onoga što se dešava na sceni i pred publikom i zato verujem da su kampanje za predstavu njen sastavni deo. I ne samo kampanje, već mnoge aktivnosti koje realizujemo u okviru jednog pozorišnog projekta. Ja ne pravim predstave zarad predstava. Pravim ih jer na taj način želim da adresiram teme i probleme sa kojima se suočavamo. Pozorište mora da korespondira sa vremenom u kojem nastaje, a njen sadržaj se ne mora odvijati samo u pozorištu.  

Kao neko ko sebe deklariše kao liberala i kao osoba koja radi sa mladima, kako komentarišeš podatak da tek svaka treća mlada osoba (30% mladih)  smatra da je demokratija najbolji oblik vladanja?

Mislim da ništa bolje za sada nismo smislili, ali sve dobro što smislimo u stanju smo da vrlo brzo okrenemo na igru. Došlo je vreme da se mora kreirati novi civilizacijski koncept.

Režirao si, između ostalih, i predsatvu Žudnja", inspirisanu životom Sare Kejn. Poznato je da njene drame govore o duhovnoj praznini čoveka, o tragediji empatije u kapitalističkom svetu i izmenjenim vrednostima koje nam sistem nalaže. Koliko je teško baviti se ovakvim pričama imajući u vidu da mali procenat ljudi ima sluha za ove teme, upravo zbog sistema u kome živimo?

Predstava „Žudnja” ima posebno mesto i značaj u mom životu. Verovali smo da će ljudi imati manje sluha za takav tekst i pristup pozorištu, ali su nas ljudi razuverili svojim velikim interesovanjem i značajem koje je ta predstava imala na njih. Ne prestajem da upoznajem ljude koji govore o tome šta im je i na koji način ta predstava pokrenula i učinila. Mislim da mi često pogrešno procenjujemo publiku, koja je zapravo mnogo otvorenija od nas samih, koja predstave ne posmatra na zanatski način i koja ume da prepozna i oseti emocije, stav, ideju i hrabrost.

Može li pozorište uticati na ovakve pojave i boriti se protiv otuđenosti, koja je sve prisutnija i praznine, koja nas sve češće obuzima? Može li uticati na sistem vrednosti?

Pozorište je mesto okupljanja i zato ga ljudi posećuju i vole. Ako uzmemo tu činjenicu u obzir, onda ne možemo ne verovati da je pozorište lek za otuđenost, a kvalitetne predstave katalizator tih promena. Istorija nas uči da je pozorište na mnogo načina uspelo da pokrene promene, verujem da će to raditi i kod nas i danas, sve dok nas ne prepoznaju kao pretnju. Tada će i pozorište postati zabava.



Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste