Marks je u Sohou, a Soho u Jugoslovenskom dramskom pozorištu

Marks u Sohou (nezavisna produkcija)
Jugoslovensko dramsko pozorište
Piše: Milana Petković
14. feb 2018.

Hauard Zin, američki istoričar, pisac, dramaturg i aktivista, 1999. godine vratio je Karla Marksa u život i stavio ga na pozornicu, pred publiku. Jedino gde je „pogrešio“, a grešku svalio na birokratiju, bilo je to što se Marks obreo u Njujorku, umesto u Londonu. Nema veze, Soho je Soho, a publika je publika i svi su tu zbog čoveka od revolucije.

Marks je iz Nemačke, preko Francuske, Belgije i Engleske, stigao na balkansko tlo zahvaljujući režiji Vlatka Ilića, a otelotvorila ga je Vladica Milosavljević. Originalan tekst su gotovo doslovno, za domaće potrebe, prevele Nataša Milović i Jadranka Gojković, dok je za scenografiju zadužen Vojislav Klačar.

U američkoj verziji monodrame „Marks u Sohou“, Marksa tumači Brajan Džons, kome je, Vladica Milosavljević izuzetno dobro parirala. Majstorski je iznela ulogu muškarca jakog karaktera, mračne, energične, ekscentrične i harizmatične ličnosti, koji stameno brani svoje ideje i živi za njih i kroz njih. Karakteristično je da pritom lik Karla Marksa ne potiskuje ženstvenost glumice. Vladica Milosavljević je u kostimu koji se sastoji od suknje i košulje, cipela na štiklu, našminkana je i elegantna, ali Marks govori kroz nju.

Scenografija je jednostavna. Na sceni su samo sto, lampa i stvari koje pri dolasku u pozorište donosi sam Marks- mala ženska torba u kojoj su cigarete, ruž za usne i ostale neophodnosti koje nosite sa sobom ako planirate kratko da se zadržite, ali i novija dnevna štampa, kao i primerak „Kapitala“. Tipični „devojački“ elementi su tu da bi izneli feminističku i modernu crtu srpske adaptacije „Marksa u Sohou“, a novinski listovi i „Kapital“ da bi nam Marks, dok je pred nama, lično objasnio zlo koje kapitalističko doba sa sobom nosi i uporedio ga sa proleterskim poretkom kome se i dalje nada u budućnosti. Jednostavan dizajn scene je funkcionalan iz još jednog razloga- ništa nije suviše naglašeno, osim Vladičinog glumačkog umeća.

Predstava je sačinjena od ličnih osvrta Karla Marksa na društvo, uređenje, podelu imovine, ideološka ubeđenja, napredak civilizacijskih tekovina, vrednost rada za individuu, a sve to je prožeto anegdotskim prikazima iz Marksovog svakodnevnog života. Prisećajući se svoje žene, kćeri, prijatelja i kolega učenjaka, njihovih zajedničkih uspomena, Marks aludira na svoje stavove i verovanja koja su ga navela da zasnuje ideologiju, kojoj nije težio samo on, već i mnogi njegovi savremenici i oni posle njega.

Srčano objašnjava publici da iako jeste Karl Marks glavom i bradom, nije marksista jer svako suviše detaljno i sitničavo tumačenje ideja smatra ispraznim i destruktivnim, pošto može da navede na pogrešne, ali dogmatske zaključke od kojih je kasnije teško ograditi se. Izražava najdublje gađenje prema licemernim uveravanjima ljudi da u kapitalističkim državama dolazi do „progresa“, a jedini koji prosperiraju su zapravo malobrojni kapitalisti, dok ostatak naroda živi osrednje, siromašno, bedno. Decu nam u školama ne uče kako da poštuju bližnje i rade zajedno za dobrobit svih, već kako da iskoriste druge da bi uznapredovali u kapitalističkom društvu gde se radi ne da bi se stvaralo, već da bi se bogatilo. Profit je osnovna vrednost života i rada i profit sebično pretvara sve što je ljudsko u sredstvo za jačanje kapitala. Umetnost, kultura, književnost, tehnologija- sve što je lepo ili korisno, postaje roba podrobna za prodaju. Čovek se prodaje da bi i sam postao deo svetskog kapitala.

Marksov monolog s vremena na vreme prekida glas reditelja, koji mu sugeriše šta da govori i gasi svetlo na pozornici ako se govornik zanese i „pretera“. Ovaj čin ne može, a da ne podseti na kontrolu slobode govora i obelodanjivanja informacija, koja posebno, u doba kapitalizma vlada u medijima. Karl Marks primećuje da uz pomoć tehnologije koja sve više uzima danak u životu ljudi, imamo mogućnost mnogo da vidimo, a ipak malo znamo.

Na momente sam imala osećaj da reditelj želi da steknemo utisak da je Karl Marks u telu glumice Vladice Milosavljević deo šoua, koji je kontrolisan unapred pripremljenim temama i delimično dogovorenim odgovorima na njih, te priča u okvirima koji su mu dozvoljeni. Na taj način je, možda, Marks bio primoran da ipak prihvati pravila igre kapitalizma, makar unekoliko. U trenutku kada odlazi sa scene, Karl Marks nonšalantno uzima baterijsku lampu sa stola, iako mu ona ne pripada, na šta mu reditelj dobacuje da je ostavi, a Marks ovim nesmotrenim činom pokazuje da na kraju svega i on želi deo kapitalističkog kolača, makar i mali, kao što je ovaj.

Pozorišni komad u režiji Vlatka Ilića je slobodniji, moderniji, apstraktniji, otvoreniji za tumačenje od originala i pun detalja koji u okviru američkog izvođenja izostaju, što ga čini kompleksnijim i ostavlja složenije utiske nakon gledanja. „Marks u Sohou“ je u Jugoslovensko dramsko pozorište smestio revolucionarnu ideju, veru u ujedinjenje ljudi za viši cilj i utro put onom jedinom i pravom progresu- progresu duha.

Foto: Jugoslovensko dramsko pozorište