„Samo fini ljudi mogu da čine velike gadosti”

Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo
Centar za kulturnu dekontaminaciju
Piše: Nedeljka Borojević
26. Feb 2021.

Proteklog vikenda organizovano je onlajn prikazivanje predstave „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo”, u režiji Zlatka Pakovića, komad, o kojem se u medijma ne govori i za koji i sam reditelj kaže da ga nijedan pozorišni kritičar neće komentarisati  jer u sebi sadrži najskuplju reč u Srbiji, a to je genocid u Srebrenici.

Na samom početku predstave glumci izgovaraju imena petoro gardista ubijenih u kasarnama u Beogradu i Leskovcu 2004. i 2005. godine. Iako su njihove smrti pokušane biti predstavljene kao samoubistva i/ili nezgodan slučaj, istina je da se njihova smrt dovodi u vezu sa haškim osuđenikom Ratkom Mladićem, a ova istina nije pozata širokoj javnosti i zbog toga je izgovorena u ovoj pozorišnoj predstavi, jer pozorište ima zadatak da govori istinu.

Ipak, sa time se ne slažu baš svi pozorišni radnici koji smatraju da i pozorište ima svoje granice i da je nemoćno da menja društvo, jer se ljudi iz pozorišta vraćaju svojim kućama i stvarnoj realnosti, pa im samo bude muka od istine.  Da li je zaista tako, pitam se dok slušam replike u kojima se govori o cenzuri u brojnim beogradskim pozorištima. Tok misli, kao mač, saseče mi rečenica koja mi još uvek odzvanja u glavi. Možda i zbog toga što je u više navrata ponovljena tokom same predstave, čime je postignut efekat da je prosto ne možete izbrisati,  a glasi: „Ćutati znači lagati! Ćutati znači ubijati! Savest je ovde mrtva”.

I u tom trenutku kao bumerang vrati mi se natpis sa početka predstave u kome se navodi da  uprkos tome što su uglavnom osuđeni izvršioci, organizatori i naručioci genocida u Srebrenici, akademici, pesnici i duhovnici ovog zločina i danas su najugledniji ljudi u našem društvu, te da bi upravo oni morali biti javno prozvani i kažnjeni, kako bi pravedni ljudi mogli da žive ponosno i dostojanstveno. I da, ova predstava bavi se upravo njima – kulturnom i pozorišnom elitom Srbije.

Čitava radnja predstave odvija se u porodičnoj kući uglednog advokata Arsenija Bećkovića na Dedinju, ujedno i dobitnika književne nagrade Branko Ćopić za svoj roman „Čudo u Žiči”, koju dodeljuje SANU. Osim njega, protagonisti u predstavi su i njegov otac, ugledni sveštenik SPC, ujedno i redovni član SANU - Matija Bećković, sin Konstantin Bećković, umetnik fotografije koji je svetsku slavu stekao snimcima sa ratišta (za koje je, kako u predstavi saznajemo, vojnicima plaćao da vrše egzekuciju), supruga Vida Bećković, upravnica Narodnog pozorišta u Beogradu i kćerka Ljubica Bećković, konceptualna umetnica.

Kroz priče iz njihovog svakodnevnog života, posmatrajući njihove stavove i ponašanje, stičemo utisak o tome koliko je cinično i licemerno društvo u kojem živimo, u kojem o moralnim i etičkim vrednostima govore upravo oni koji su sve poništili i koji su na najstrašnijim zločinima stekli najveće bogatstvo i slavu. Opšti utisak i dinamiku dodatno pojačava dokumentarna građa i citati ljudi koji su i danas na veoma važnim kulturnim i političkim pozicijama poput predsednika države Aleksandra Vučića i reditelja Emira Kusturice, ali i konstantno smenjivanje replika i songova, među kojima je svakako najjači onaj na samom kraju predstave kada glumci pevaju himnu Srbije, šireći srpsku zastavu sa ispisanim imenima i jedinstvenim matičnim brojevima preko osam hiljada žrtva u Srebrenici.

Po završetku predstave, ostaje gorak ukus zbog toga što je uprkos brojnim naporima pojedinaca, u našem društvu i dalje nemoguće imati argumentovanu razmenu mišljenja i ukrštanje stavova zasnovanih na činjenicama, a ne na nacionalističkim manipulacijama. Nemoguće je čuti objektivno mišljenje i istinu.  Kao dete rođeno devedesetih, želim da znam istinu o tome šta se dešavalo na ovim prostorima tokom rata. Želim da oni koji su počinili zločine ljudskom rodu (bez obzira na nacionalnu, etničku i bilo koju pripadnost) za to snose odgovornost i da se na taj način jednom zauvek distanciramo od svega što je bilo pogubno i naučimo lekcije, te da se malo više okrenemo ljudskostima, a manje raznim nacionalizmima. Da se više ne merimo po tome ko je kome više zla učinio.  Ipak, čini se da se takav epilog neće dogoditi uskoro, samim tim i što drugačije mišljenje ne možete čuti čak ni u pozorištu. Tako da se ni „ova predstava ne događa, ova predstava nigde i nije odigrala. Nigde je niste gledali”.

Foto: Srđan Veljović, Vesna Anđić




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste