Ko je bio Pavle Beljanski?


 

„Dobar dan, draga publiko, moje ime je Pavle Hrnčić i ja ću danas biti vaš kustos, odnosno vodiću vas kroz predstavu „Šest portreta Pavla Beljanskog”. Pre nego što krenemo u obilazak važno je napomenuti da su se svi događaji i likovi koji će biti prikazani u našoj predstvi, kao i rečenice koje će biti izgovorene, zaista dogodile i u stvarnosti.“- upravo ovim rečima publika se uvodi u jedinstvenu avanturu upoznavanja lika i dela Pavla Beljanskog. Od prve do poslednje scene ona je sastavni deo  predstave, i to postaje jasno već u prvoj sceni, koja je naslovljena kao „Prijem u Rimu“. Tu se tematizuje događaj koji se zaista dogodio 1937. godine i u okviru kog se odigralo i otvaranje izložbe „Jugoslovenske  savremene umetnosti“. Izložbi su prisustvovale visoke zvanice tog vremena poput: ministra kulture Italije Galeaca Ćana, Jovana Dučića, Veljka Petrovića, ambasadorke Velike Britanje Rebeke Darsi i mnogih drugih. U trenutku početka  ceremonije svaki član publike ulazi u ulogu nekog od zvanica koje su tada bile prisutne i aktivno učestvuje u prijemu. Po završetku prijema publika prelazi u drugi prostor koji ilustruje dnevnu sobu Pavla Baljanskog. Naredna scena bavi se njegovim privatnim životom o kome se malo zna. Na osnovu sadržaja ljubavnih pisama glumačka ekipa nam ne daje samo informacije o imenima žena koje su mu se udvarale, već nam omogućava da se upoznamo i sa njihovim likovima. Jedinstveni doživljaj prostora i kostima tokom ovih scena  potpuno odaje utisak da se zasta nalazite u tom periodu. Pre nego što publika uđe u treću scenu, koja se odigrava u ateljeu Zore Petrović, kustos nas upoznaje sa samom slikom ove autorke koja čini deo stalne galerijske postavke, a naslikana je 1941. godine. Na slici su prikazani Pavle Beljanski i Nedeljko Gvozdenović, njegov prijatelj, u razgovoru, i Zora koja ih slika. Nakon kratkog upoznavanja sa samom slikom, kustos vodi publiku „u trenutak njenog nastajanja“. Do kraja predstve publika se upoznaje i sa nekim teškim trenucima u životu Pavla Beljanskog, prisustvuje samom otvaranja Spomen-zbirke u Novom Sadu i na kraju biva „vraćena“ u sadašnji trenutak i u prostorije zadužbine ovog velikog mecene.

Marko Glišić, koji tumači lik  Pavla Beljanskog, u razgovoru za portal Hoću u pozorište rekao je da je čitav proces rada na ovoj predstavi za njega veliko životno iskustvo.

Uloga Pavla Beljanskog je možda za mene najteža uloga koju sam do sada izvodio jer je Pavle bio izuzetno povučen, čvrst čovek, nije pokazivao emocije, te mi  je bilo veoma teško upravo to - da se pronađe i iskaže neka emocija. Tokom rada na ovoj predstavi naučio sam mnogo, ne samo o životu Pavla Beljanskog, nego i o umetnosti, o položaju umetnika u periodu između ratova. Osim toga, odnos koji smo razvili sa ovom ustanovom je nešto što mi je veoma dragoceno.  Prvi dan kada smo došli, svi smo bili stegnuti, kretali smo se oprezno, a sada se osećamo potpuno komotno. Mislim da smo ovom predstavom pokazali kako se jedna ovakva ustanova može približiti mladima – naveo je Glišić.  

Rad na predstavi trajao je godinu dana. Glumci su, kako kažu, svake subote provodili  najmanje po tri sata u Galeriji i zajedno sa kustoskinjama proučavali zapise i materijalne dokaze koji se nalaze u zadužbini. Kako bi što vernije predstavili lik i delo, u proces izrade predstave je bio uključen i jedan od naslednika Pavla Beljanskog. Prema rečima Teodore Vukše, koja tumači lik Dragane Cvetković, pripremanje za ulogu dešavalo se gotovo svakodnevno i van samih radionica.

- Za mene je ovo bilo veoma izazovno jer sam od samog govorenja pisma došla do toga da pismo izgovaram izuzetnom brzinom, a da uz tu brzinu i razmišljam o tekstu koji treba da naglasim i da uz to prikažem određenu  emociju. Tako da je pripremanje za tu ulogu podrazumevalo dane pred ogledalom kako bi uspela da prenesem emociju koju je ta žena osećala u trenutku kada je pisala pismo - pojasnila je Vukša i dodala da je zahvaljujući asistenciji kustoskinja koje su bile stalno prisutne i činjenici da su imali priliku da se bliže upoznaju sa stvarnim predmetima iz njegovog života, kao što su ploče koje je slušao, sitnice koje je imao u svojoj dnevnoj sobi, diplomatska uniforma i sl., toliko približili njegov lik da su se osećali kao da su zaista poznavali Pavla Beljanskog.

Sa njenim stavom saglasne su i Petra Protić i  Helena Budimir, koje takođe tumače zaljubljene žene koje pišu pisma Pavlu.  

- Iako sam se dosta kasnije uključila u proces, dosta toga sam naučila i sve ovo je ostavilo veliki utisak na mene. Baveći se životom Pavla Beljanskog, počela sam da razmišljam o nekim stvarima koje bih kod sebe mogla da promenim. Tokom svake probe saznavala sam nove stvari o njegovom životu, ali i životu danas. Ono što mi je bilo najteže jeste da se opustim i prepustim atmosferi i novom prostoru. Izvođenje predstave u Galeriji zahteva dobru  koncentraciju jer osim replika treba da pamtimo i kuda se krećemo, koliko vremena imamo za svaku scenu itd. Sve to je bilo veoma dragoceno iskustvo za mene jer nisam sigurna koliko je ljudi naših godina imalo priliku da tako nešto radi, iako se bave glumom – navela je Protićeva.  

- Pošto ja čitam pismo na francuskom,  najteže mi je bilo da svaku reč izgovorim pravilno i razgovetno, tako da je moja priprema podrazuumevala višesatno čitanje pisma naglas. Ova predstava je za mene veoma značajna zbog toga što pre svega ovoga ja nikada nisam čula za Pavla Beljanskog i za Zbirku,  tako da kada je Ibro spomenuo da ćemo raditi tu predstavu, ja sam se malo zbunila jer nisam uopšte znala o čemu se radi. Kada smo tamo došli, bilo mi je veoma zanimljivo jer smo se upoznavali sa njegovim životom do detalja – izjavila je Budimirova.

Reditelj ove predstave Ibro Sakić rekao je da je ova predstava i za njega bila nešto potpuno drugačije u odnosu na sve prethodno što je radio sa teatrom „Mišolovka“.  

- Trudili smo se da izvučemo maksimum informacija koje ćemo odaslati publici, iako ne mogu svi sve da zapamte, ali nam je bilo bitno da nešto od toga ostane i da se publika upozna sa institucijom. Bio je to veliki izazov za mene jer ni ja u  samom procesu nisam znao kako će to izgledati, a najviše sam se plašio momenta dramatizacije svog tog materijala - Šta odbaciti, a šta ostaviti? Zadovoljan sam kako je sve ispalo i na kraju mogu da kažem da sam iz ovog procesa i sam dosta naučio. Shvatio sam da jedan pojedinac može mnogo da učini za svoju zajednicu i ovaj čovek je upravo dokaz za to. Bio je pasionirani zaljubljenik u umetnost i očigledno je da je imao dara da izabere nešto što će se ispostaviti kao remek dela srpske umetnosti 20. veka - izjavio je Sakić  i dodao da se predstava iznova menja u skladu sa mogućnostima koje sam prostor pruža.

- Važno je napomenuti da gore ne može da se unosi voda, hrana, sveće, reflektori, itd. U celom tom procesu sam morao da razmišljam i o tome šta nam je dostupno. Menjamo šta možemo da promenimo, tako da smo na premijeri imali drugačiju scenu o stradanju porodice Pavla Beljanskog u odnosu na onu koja se sada prikazuje – pojasnio je on.

Predstava „Šest portreta Pavla Beljanskog“, nastala kao deo projekta „Muzej mladih“, uz finansijsku podršku Fondacije 2021, čiji je nosilac Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, predstavlja dokaz kako se na kreativan i inovativan način ustanove kulure mogu priblžiti, ne samo mladim ljudima, već svim generacija ma.  Činjenica da, kako i sam autor predstave kaže, „smo svi čuli za čuvenu sliku Save Šumanovića „Doručak na travi“, a verovatno 95 odsto ljudi ne zna da se to umetničko delo nalazi u ovoj galeriji, u samom centru Novog Sada, i da je dostupno skoro svakodnevno“ govori o važnosti ovakvih umetničkih zahvata. Podsećamo, prvo naredno izvođenje ove predstave zakazano je za subotu 7. decembar, a do kraja godine zakazana su još dva izvođenja i to  14. i 21. decembra.

 



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste