Da li se sloboda može zameniti srećom?


Treći dan 26. međunarodnog festivala klasike „Vršačka pozorišna jesen“ prošao je u znaku predstave „Evgenije Onjegin“ novosadskog Pozorišta mladih.

Roman u stihovima, napisan u „onjeginskim“ strofama od po 14 stihova rimovanim po određenoj shemi, delo je poznatog ruskog pisca Aleksandra Sergejeviča Puškina. Pred vršačkom publikom našla se novosadska postava čiju dramatizaciju „Evgenija Onjegina“ potpisuje Fedor Šili, a režiju Boris Liješević sa asistentima Mirjanom Đan i Ivanom Janošev. Dok se ispred nas dešava neostvarena ljubav između gradskog momka Evgenija Onjegina i devojke sa sela Tatjane Larine.

Radnja započinje pričati o mladom plemiću Evgeniju Onjeginu, koji je dovoljno bogat da se ne angažuje ni na kojem planu.  Od svog preminulog strica nasleđuje seosko imanje i odlučuje da se tamo odmori neko vreme. Na selu upoznaje svog antipoda Vladimira Lenskog, koji ima devojku Olgu. Olga pak ima sestru Tatjanu Larinu, koja je jedan od najlepših ženskih likova u istoriji svetske književnosti. Ona jedina u Puškinovom romanu prihvata svoju, ne baš srećnu sudbinu, ne gubeći ni ravnotežu ni dostojanstvo. Kada se Tatjana zaljubi u Onjegina, vidimo da Evgenije ima suludi odmrambeni mehanizam egoističnosti, dok u Tatjaninom liku vidimo ekstrovertnost i neiskvarenu čistotu.

onjegin-vrsac

„Predstava je pravljena za sve starosne dobi, ali je prvenstveno namenjena mladim ljudima koji se prvi put prepoznaju sa „Evgenijom Onjeginom“ u srednjoj školi. Reditelj Boris Liješević je pred kraj procesa, doveo nekoliko razreda srednjih škola, gde smo vodili razgovore sa njima u kojima smo hteli da čujemo njihove mišljenje o temama kojima se bavimo. Dok oni gledaju predstavu, tačno se može videti odgovor na pitanje ’Da li se može živeti bez ljubavi?’, jer smatramo da je takva tema za njih ipak suviše škatljiva. Pre nego što počnemo da igramo oni konstantno šuškaju, mrdaju se, pričaju, ali kada krenemo sa predstavom, oni se umire i tada mi dolazimo do njih, otklanjamo barijere, ironiju i cinizam i zajedno odgovaramo na pitanja koje delo postavlja. Shvatamo da se bez ljubavi može živeti, ali da će ona uvek faliti, što i sam Onjegin na kraju shvata.“ rekao je Danilo Milovanović koji tumači lik Vladimira Lenskog.

Pri punom smislu, predstava obiluje i zanimljivim rediteljskim potezima, poput belih platna na sceni, sankama, šahom, igrom sveći, kao i izvođenjem „Kaljinke“, popularne ruske pesme, koja se ponovo vratila na pozorišne daske, za koje je i komponovana 1860. godine. Dok se obrađuje teme ponosa, časti, etike i same iluzije stvarnosti, pitamo se koliko smo mi zapravo spremni da stvari nazovemo jasnim i tačnim imenom? Koliko smo hrabri da to ne kažemo samo nama samima u ogledalu, već da to i podelimo sa svojom porodicom i prijateljima? Da li smo spremni da se suočimo sa našim egom? Prema rečima Borisa Liješevića, reditelja predstave, Evgenije Onjegin se može posmatrati i kao praroditelj današnjih generacija, jer svoju slobodu nosi dovoljno visoko, da je veoma lako može smatrati identitetom, pa i smislom života.  

Pored Peđe Marjanovića u ulozi Evgenija Onjegina, u ulogama su još i Danilo Milovanović, Ivan Đurić, Saša Latinović, Slobodan Ninković, Kristina Savkov, Mia Radovanović, Vera Hrćan Ostojić, Jelica Gligorin, Neda Danilović i Dragan Zorić. Scenografkinja je Una Jankov, a kostimografkinja je Milica Grbić Komazec.

Foto: Pozorište mladih



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste