"Istorija treba onima koji mogu da je plate"


Pred prepunom salom Narodnog pozorišta „Sterija“, četvrtog dana 26. međunarodnog festivala klasike „Vršačka pozorišna jesen“ odigrala se predstava Zvezdara teatra „Korešpodencija“.

Epistoralna komedija "Cincari ili Korešpodencija", koju je prema delovima romana "Zlatno runo" Borislava Pekića dramatizovao Borislav Mihailović Mihiz, bila je jedna od kultnih beogradskih predstava, koja je igrana pune 22 godine u Ateljeu 212 i imala gotovo 300 izvođenja. Ovoga puta, u Zvezdara teatru, režirao ju je Gorčin Stojanović, dok su se u ulogama umesto Zorana Radmilovića, Mire Banjac, Petra Kralja i Ružice Sokić pojavili Branislav Lečić, Slavko Štimac, Anica Dobra, Branko Vidaković, Jelena Stupljanin i Joakim Tasić.

Predstava priča o cincarskoj porodici, koja prestaje da bude gurbetski arumunski genos Njagoa i počinje da se pretvara u značajnu trgovačku-čaršijsku srpsku firmu „Simeon Njegovan i sin“ Na porodičnom tronu sedi deda Simeon Njegovan Lupus, apsolutno samouvereni šef beogradske trgovačke firme. On je saradnik prognanog kneza Miloša Obrenovića i vešto „komanduje” iz emigracije u Beču. Lupusov sin, Simeon Njegovan Hadžij, završio je studije Hajdelberga i usmeren je na potpunu duhovnost. Ujedno, on je i nominalni šef očeve firme, dok mu je upruga Milica Njegovan, rođena Nenadović uz dedu, stub kuće. Milicin i Hadžijin sin je Simeon Njegovan, mladi gazda firme. Zaljubljuje se u cirkusku igračicu, konjokrotiteljku i voltižerku, mađaricu Julijanu Julišku Tolnaj, koja umire časno vitlajući zastavom svoje zemlje. Radnja je smeštena u 1848. godinu, dok se u Evropi dešavala Mađarska revolucija.

Funkciju kratkih, brzih replika ovde zamenjuju telegrami, monolozi pisama, a fabula komedije, njeni zapleti i raspleti obrazuju se ritmom korespondencije. U nestvarno čarobnoj scenografiji, koja povezuje kabare, pozorište i cirkus, zanimljivo je da je mizancen zahtevao da svaki glumac bude gotovo uvek na sceni, koristeći minimalno pokreta kada nije njihova replika. Kostimi Lane Cvijanović čine da bolje razumemo suludost sila prilika u kojima smo se zatekli i brišu nam maglu sa naočara političkih, društvenih i socijalnih prilika.

„Mi smo ovom predstavom napravili omaž i, takoreći, nastavak predstave Ateljea 212, u kojoj igraju nama dobro poznati glumci, prijatelji i profesori. Postoji jedan problem u našim sredinama, a to je problem diskontinuiteta. Ako je jednom bilo nešto veliko, onda nikad više ništa ne može da bude veliko. Primitivizam jedne sredine se prepoznaje u tome što ona niti hoće, niti ume, niti može da se nosi sa svetom i to je ili kompleks od tog sveta, ili misli da je bolja od tog sveta. Nažalost, to je paralela i jedna od tema koja povezuje kako vreme radnje romana, tako i predstavu Ateljea 212, ali i našu, današnju predstavu.“ istakao je reditelj Gorčin Stojanović.

Pred gotovo 650 ljudi interaktivne i pažljive vršačke publike, koju je i ekipa predstave veoma pohvalila, preplitala su se pitanja jačine srca ili razuma, naklonosti stvarnosti ili iluzije, same poverljivosti, iznosila su se porodična neslaganja, koškanja, pa čak i vređanja umerenog intenziteta. Ono što ostaje kao pitanje posle ove predstave, ono što pomalo i zaboli kada se jasno postavi, jeste da li smo se opametili posle toliko godina?



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste