Publika je šestog dana Synergy – World Theater Festival-a u Novosadskom pozorištu imala retku priliku da doživi sudar tradicionalnog, antičkog grčkog i savremenog, apstraktnog teatra.
Sve ovo beše uzvišena i raskošna igra, mitska, digitalna, teatralna, svetlosna, istorijska, muzička, politička, plesna, književno-tragična, akrobatska i glumačka, strašna i bolna igra čovekove sudbine.
Grčko pozorište Amfiteatro iz Budimpešte izvelo je predstavu Edip Tiranin (Oedipus Tyrannus) tako da ste s jedne strane imali utisak da ste usred amfiteatra Atine 5. veka pre nove ere, u vreme gradskih ili Velikih Dionizija i Sofoklovog praizvođenja Cara Edipa (tim pre što je komad dominantno igran na izvornom, grčkom jeziku, dok su neki odlomci izgovoreni na mađarskom – jeziku zemlje iz koje pozorište dolazi), a s druge strane niste gubili svest o sadašnjem vremenu i stvarnosti i umetnosti koju danas živimo. Hronos se pokazao kao večna sadašnjost, svevremenost, univerzalija (što upućuje na univerzum, prostornu sveukupnost), sada (uvek) i ovde (gde god). Antički Grci, pozorišni gledaoci Sofoklovog zlosrećnog tebanskog cara znali su šta će videti u pozorištu, mitska priča svima je bila znana, kao i festivalskoj publici u Novom Sadu i mitski predložak i tragična obrada nije nikakva nepoznanica. No i jedni i drugi, i onda i sada hrlili su u teatar da osete zajedništvo glumišta i gledališta i da kroz sažaljenje i strah zbog sunovrata moćnika, srećnika, cara koji postaje najveći nesrećnik – dožive pročišćenje.
Uz melodije milozvučne harfe, zloslutnih bubnjeva i finog duvačkog instrumenta podižu se duhovi i duše, vraća se sećanje na pretke i davnašnje prokletstvo (roda) je ponovo zavladalo Tebom. Prokleta je slavna zemljica. Prokleto je Kadmovo koleno.
Došao je iz daleka, davno, verovalo se da je stranac. Pojavila se sveznajuća mlada i snažna glava (rešila zagonetku i oslobodila Tebu sfinge), onaj koga narod dično zove Edipom, koga je kraljica (carica) odabrala za svog novog muža, za koga se mislilo da će prekinuti (da je već prekinuo) lanac nesreće.
Specifikum ove Sofoklove tragične radnje je taj da kada se ekspozicija pokrene, sve najužasnije što je imalo da se desi – već se desilo. Ostaje da se kroz zaplet, kulminaciju, peripetiju i rasplet samo obelodani, da uzroci dobiju odložene posledice.
Nastupila je (opet, posle dugog zatišja) vladavina prazninom. Kuga je pokosila Tebu. „Porod poče da gine ženama u utorbi”. Vladar – istinoljubiv, hoće da zna zašto! Iznemogao grad je povio glave. Vladar svoju drži uspravno, jarosno, „ćud je sebi muka najteža”, ne može da razume, on koji je mislio da je sveznajući. Za rukom mu samo snovi polaze, dok su slutnje zle. Savest nije najčistija. Vladar ne može da ne misli kao vladar. Kao mnogi njemu slični, na najvišem položaju u nekoj državi, oduvek, ubraja se među one koji su vešti govornici i loši slušaoci. Ispostaviće se vladar-tiranin. Vladar traži zločinca, zlikovca zbog kojeg strada čitav grad i kao što je verovao da je utekao svojoj sudbini (a zapravo joj je direktno u ruke upao), čuće: „Ubica koga tražiš ti si”.
Šta čovek traži, to čovek i nađe. Bilo da je to istina ili surova neizbežna sudbina (neizmenjivost sudbinskog okvira u koji su stari Grci verovali). Sve je konačno, tako i mi. „Izaći će ono što se mukom krije”. Naćiće se vlastiti odraz u ogledalu. Okružuju nas neprijatne slike. Muzika i pokreti su još sugestivniji od slika i reči. Samo smo smrtnici.
Ubistvom se okajalo ubistvo, bivstvom se okajalo bivstvo. Proklet beše rod taj, da bi se podigao grad. Edipovo poreklo, kao i karakter izvor su teške nesreće i muke. Svima su u vladarskoj lozi krvlju ukaljane ruke. Svi su zlotvori toj zemlji. Ne dobrotvori. Nema na prolivenoj krvi prosperiteta. Ne može biti. Nebesa (bogovi) zahtevaju da viša pravda bude zadovoljena.
Na potpuno praznoj sceni iznad koje naglavce vise leševi (zaraza je), zlatni i beli Edip (koji se izražava isključivo plesom, dok mu misli dopiru iz off-a), horovođa i horisti-plesači, crvena Jokasta i crni Kreont. Kao sama nacerena smrt – prorok Tiresija. U pozadini crno-bela projekcija, psiho-drama Edipova (i Jokastina), stanja njegove/njihove svesti. Belinu tamne scene obojila je krv. Smrt Jokastina je akrobatkinja (Žižana Nađ), izvedenom akrobacijom ledi krv u žilama. Antičke kostime (uz notu današnjice) – osmislila je glumica koja igra kraljicu (Fedra Almošd). Scenski i plesni pokreti (koreografkinje Barbare Bokroši), oživljeni su prizori arheoloških artefakata. Nakon danse macabre-a Edipovog (Roberta Petaka), odigranog pod punim svetlom u gledalištu (smrt je višestruki spektakl u ovoj tragičnoj predstavi), ostaje prazna i sama kruna na sceni. Više trnov venac. Iz nje se ceri praznina (smrt). No neće zadugo biti ostavljena. Najpre će se Eteoklo i Polinik (sinovi Edipovi) otimati i oko nje se poubijati, potom će je njihov ujak, Kreont, upražnjenu, krenuti stavljati na glavu – ali u pozadini je ogroman natpis: Antigona. Znate, kao što su i stari Grci znali, šta će posle biti. Lanac nesreće se nastavlja. Do nove proklete nesreće koja je uveliko na vidiku. Dok bude roda Kadmovog biće i prokletstva. Pametno je izrežirana ova predstava - od strane glumca koji je igrao Kreonta (Fotiosa Kolatosa), otuda zasigurno i glumačko oklevanje Kreontovo da li da stavi krunu na glavu ili ne pred onom koja će za ljubav, ne za mržnju biti rođena. Trenutak krunisanja biće početak Kreontove propasti. Da li je čovek rešenje svake zagonetke? Zna li čovek išta? Ko je na kraju veliki nesrećnik, a ko srećnik (ima li ga)? Raspitajmo se za čoveka koji živi u nama! Zakoni ovozemaljski su ništavni. Bojimo se mraka i bojaćemo se sve dok se budemo sakrivali od zvezda. Moralna vertikala je bezgranična i bezvremena. Razneženi (duboko saosećajni) i zamišljeni nad sudbinom čovekovom na zemlji aplaudiramo dugo sjajnim glumcima, igračima, sviračima, pevačima, akrobatama koji nam se klanjaju na antički način – katarza je dosegnuta.
Foto: Synergy WTF
