M.I.R.A: „Mi smo bolesni, dobro nam je.“


Na drugoj večeri 39. Borinih pozorišnih dana odigrana je predstava „M.I.R.A.“ u  režiji Andraša Urbana, a u produkciji Bitef teatra.

Ogoljavanje Mire Trailović pred današnjom publikom je ozbiljan poduhvat. Ova predstava je baš zato i važna. Koncipirana je tako da se kroz govor tela, pokreta, kostima i muzike jasno čita jedna pozorišna epoha koja nije ostala negde u prošlosti, već još uvek živi i opstaje u vremenu kada joj je opstanak najugroženiji. Mladima koji vole i posećuju pozorište je izuzetno značajno da pogledaju jedan ovakav zapis o veličini kakva je bila Mira Trailović. No, ova predstava je pre svega tu da trgne i otrgne misao. Baveći se likom i delom Mire Trailović, Urban publiku vešto vodi do lika i dela Mirjane Karanović.

Predstava počinje tako što se na samom početku „reprizira“ televizijski prenos mitinga Slobodana Miloševića sa Ušća, gde se u osmom minutu pojavljuje Mira Trailović. Govori se i o njenom odnosu sa Jovanom Ćirilovim, zatim o nekim anegdotama iz njenog života, a zapravo se sve vezuje za pozorište kakvo je Mira Trailović ostavila u amanet. Ključne i neophodne promene se do danas nisu dogodile. To je bila žena koja ne samo da je živela u pozorištu, već je i živela za pozorište. I ovde se Urban bavi nekom vrstom odnosa tradicionalnog i modernog teatra, odnosno neprihvatanjem ovog drugog. On ulazi u ekstreme ne bi li dopreo do publike i pokušao da postavi pitanje zašto smo imuni na sve što je novo ili drugačije.

Dinamični vrtlog kakva je „M.I.R.A.“ aktuelizuje ličnost Mire Trailović kroz Mirjanu Karanović. Ljudi su uvek spremni da pljuju i kritikuju, a vrlo retko su spremni da istim intezitetom odgovore i na nečiji uspeh, to se gotovo nikada ne događa. Neizostavni deo ove vrste angažovanog pozorišta jesu songovi, za koje je muziku radila Irena Popović Dragović, a koji su tu da pitaju, da osveste, da pokrenu. Najupečatljiviji je song o praznom prostoru koji će ostati onda kada se leševi mrtvog teatra iznesu i tokom njegovog izvođenja koža se ježi, a u grlu ostaje knedla.
U predstavi su igrale Mirjana Karanović, Suzana Lukić, Gorica Regodić, Mina Obradović i Jovana Belović.

Kada sam izlazila iz pozorišta u Vranju, pitali su me za neku lokalnu televiziju da iznesem utisak o predstavi. Par minuta nakon kraja, jedino što sam mogla da izgovorim bilo je da je predstava očekivano urbanovska. I zaista, mislim da je u karijeri reditelja kakav je Andraš Urban ova predstava izuzetno važna. Ne samo da se bavi pitanjima koja muče današnju publiku, glumce i pozorišne radnike, on ovom predstavom iznosi neku vrstu autopoetike, objašnjava da je svaki milimetar na sceni, svaki pokret, svaki gest, baš sve što se dešava opravdano porukom koju nosi.

Kniks za kraljicu.

Večeras će vranjanska publika pogledati predstavu „Tartif“, autorski projekat Igora Vuka Torbice, u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada i Narodnog pozorišta Sombor.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste