Tartif: „Psihopate imaju more sledbenika“


Na trećoj večeri 39. Borinih pozorišnih dana odigrana je predstava „Tartif“, autorski projekat Igora Vuka Torbice u koprodukciji Narodnog pozorišta Sombor i Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada.

Ovo mi je bio treći put da gledam „Tartifa“. Prvi put je bilo neposredno nakon premijere na festivalu u Šapcu. Drugi put sam ga gledala na festivalu u Aleksandrovcu. U sali je bilo, bez preterivanja, 100 stepeni. Zagušljivo, borili smo se za vazduh i mi u gledalištu i glumci na sceni. Ipak, ovaj lavovski ansambl je predstavu odigrao najbolje što je mogao čak i u tim ekstremnim uslovima. Kao što se pre dve sezone desilo da sam „Rubište“ gledala tri puta, tako se desilo sa „Tartifom“ da sam tokom trećeg gledanja, na Borinim pozorišnim danima u Vranju, obraćala pažnju na sitnice, trudila se da proniknem u karakterizaciju, da vidim kako i da li je predstava sazrela u odnosu na ono što sam gledala u Šapcu.

Ne bih da ponavljam koliko je i zbog čega ova predstava važna. Podvukla bih još činjenicu da „Tartifa“ mora da vidi svaki grad u Srbiji, svaki grad na Balkanu. Nisu se ljudi poput Tartifa stvorili pre godinu dana, pre tri ili sedam godina. Ljudi slični njemu su tu već više od trideset godina. I nisu jedino oni odgovorni za ovo što nam se dešava. Ta vrsta licemerja je moguća jedino onda kada joj društvo omogući sve uslove za postojanje. Kada društvo iz straha ostaje nemo na sve što se događa. Sinoć se u sali novootvorenog pozorišta u Vranju udisao strah. Posmatrala sam publiku. Čula sam uzdahe. Vrpoljili su se u stolicama, okretali na jednu ili na drugu stranu. Svaki osmeh bio je osmeh oslobođenja, nade da neko razume život na rubu egzistencije, na rubu juga Srbije. Bilo je  i onih koji su izašli nakon petnaest, dvadeset minuta.

Na izlasku iz pozorišta, jedna žena je komentarisala kako će upamtiti scenu iz predstave „M.I.R.A.“ u kojoj obnažene glumice izgovaraju bla, bla, ali da joj „Tartif“ baš neće ostati u sećanju. Da li su ljudi ovde toliko naviknuti na senzacionalizam? Da li je neophodno ogoliti istinu na sceni da bi ona ostala upamćena?

Scena u kojoj Kleant (Marko Marković) i Orgon (Ninoslav Đorđević) razgovaraju na kauču izazvala je salve smeha, zbog glumačke izvanrednosti, ali i zato što je ta scena baš na mestu u predstavi gde ćemo se svi poslednji put smejati istinski. Od trenutka kada Tartif (Saša Torlaković) zakorači na scenu, nastaje muk. Pomoli se neki oslobađajući osmeh na sceni na mudre opaske Dorine (Hana Selimović), koja vešto aktuelizuje predstavu od izvođenja do izvođenja, ali, u suštini, salom vlada jedna neprekidna tišina. Hana Selimović izvanredno uvlači publiku u predstavu, na ovom izvođenju je imala odličnu interakciju pri monologu kojim otvara „Tartifa“. Baš taj momenat uključenih svetala u sali do pola predstave objašnjava to da smo svi jednako odgovorni za licemerstvo koje ovaj Tartif na sceni, ali i svi ostali, nose.

„Moje je da pokušavam ispitivati gde smo, šta radimo, zašto tako radimo, da prikažem šta nam rade, na šta smo pristali da nam rade i da ukažem na put da je iz toga moguće izaći“, rekao je Igor Vuk Torbica na okruglom stolu nakon predstave.

Iako „Tartif“ ima tragičan kraj, ostaje ta nada da će uskoro sve to što gledamo na sceni prestati da bude deo naše stvarnosti. Ostaje nada da ćemo slobodno moći da imamo mišljenje, da govorimo o problemima, da nećemo biti ucenjeni. Čeznemo za tim da umetnost ostane na sceni, da prestanu različite interpretacije onoga što vidimo. Ostaje nada da uskoro nećemo imati sa kim da poredimo Tartifa.

Večeras je na repertoaru predstava „Na Drini ćuprija“ po tekstu Ive Andrića, u režiji i adaptaciji Kokana Mladenovića, a u produkciji Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste