Pamtim samo sretne dane


U petak  6. decembra otvoren je 4. po redu Festival studentskog pozorišta čiji je domaćin Akademija umetnosti u Novom Sadu. 

Festival je otvoren diplomskom predstavom ’’3 zime’’ u režiji Jasne Đuričić.

Pratimo priču jedne zagrebačke porodice i njihove kuće kroz generacije, što nam pomaže da shvatimo kako je nečija radnja u prošlosti uticala na naš sadašnji život. Prikazana su 3 prelomna perioda za život ove porodice; počevši kratko sa 1945., dolazeći u sadašnjojst povremeno svraćemo u prošlost, da bismo na kraju došli i do devedesitih i videli šta to znači za nas danas. Imamo priliku da vidimo trenutak raspada Jugoslavije u jednoj kući; ali pre svega toga, ova predstava govori o životu, životu uopšte i životu svih nas. Svako od nas deo sebe vidi u likovima, razume ih. Svako prepoznaje priče i ono što se dešava ispred njega nije mu strano.

U priči su dominantni ženski likovi, koji čine oslonac ove porodice. Dotiče se i položaja žene kroz istoriju; onih koje su želele da se školoju ali to nisu mogle, često samo zato što su  bile žene. Taj izbor je umesto njih činio neko drugi.

Podseća nas kako reči imaju moć; za njih znamo da se uhvatimo i u njih slepo verujemo. I na to da uvek ima izbora i da mi živimo posledice tih izbora. Kako i jedan od glavnih likova sam kaže (Vladimir) ’’ Ljudi kažu ’’u ratu važe druga pravila’’ ma ne važe druga pravila! ... navikli smo se na nenormalno da nam je to postalo normalno.’’ 

Postavlja se i pitanje da li u sistemu koji nas ne štiti, imamo pravo da pravdu uzimamo u svoje ruke?

Od nas se uvek nešto očekuje, očekuje se da znamo naš put, nada se da će on biti po merama društva  - pretpostavlja se kuda idemo ako se nismo ograničili normama. Sve to izdržati i naći svoj put ne predstavlja nimalo lak zadatak. Često su ti izbori koje pravimo oni koji nam potpuno preokrenu život. Nekada se tako vraćamo, i pitamo šta bi bilo, da nismo jednog dana skrenuli levo umesto desno, da je sada neka druga osoba pored nas, da smo geografski na drugačijem mestu, verovatno bi i u svakom drugom smislu bili na drugačijem mestu. Život kao takav predstavljen je često kao mučan, ali uvek treba da se setimo da imamo izbora, i kada odlučimo da ne preduzimamo ništa, to je takođe izbor koji smo doneli.

Bajke postoje da se u njih ne veruje

Druga predstava repertoara je sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, ’’Sindrom slatke krvi’’ u režiji Nevene Mijatović. 

Roditelji traže nešto neodređeno u svetu izgubljenih stvari. Oni traže dete, ali to nije njihovo dete, jer je ono drugačije u odnosu na ono kakvo je bilo pre nego što su ga izgubili. Kako dolazi do promena u toku odrastanja, i ko je kriv kada su one ekstremne? Da li ikoga i možemo okriviti? Odrastanje sa sobom donosi očekivanja. “Sine’’ kao tepanje devojčicama od strane očeva, i zahtevanje ženstvenosti od strane majki. Potreba za suzdržavanjem, lepim ponašanjem, dobrim ocenama. Šta se dešava od silnog pritiska pod kojim se često nalazimo?

U ovoj predstavi, prosežu se motivi bajki, bajki koje u životu gotovo nikada ne postoje, barem u obliku u kom su nam prikazane. Da li i možemo okriviti nekoga zbog pucanja koji se dešavaju usled tog pritiska, koja nastaju iz tuđe želje da nama ’’bude najbolje’’

Naizgled, ove dve predstave nemaju ništa slično; ipak važan deo tematike i u jednoj i u drugoj čine porodični odnosi. 

U predstavi “Sindrom slatke krvi” koristi se savremen i avangardni izraz, nizom apstraktnih pojmova i simbolike, koji odlukuje specifičan način režije.

U “3 zime” porodični odnosi prikazani su kroz osvrte u istoriji, bazirajući se na dogadjajima koji su zahvatili čitavo društvo. Odnos izmedju publike i glumaca je intiman - sve vreme smo na pragu kuće, dopuštaju nam da zavirimo u njihovu privatnost.

Bez obzira na način izvodjenja, teme odrastanja, očekivanja, porodičnih odnosa uvek imaju moć da nas pogode, jer se tiču svih nas. Tako će svako na sceni pronaći malo sebе.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste