Sedmi dan festivala „Vršačka pozorišna jesen“

Katarina Đoković
26. okt 2018.

Sedmog dana 26. Međunarodnog festvala klasike „Vršačka pozorišna jesen“ predsava “Klošmerl” Beogradskog dramskog pozorišta oduševila je publiku!

Priča inspirisana motivima istoimenog satiričnog romana Gabrijela Ševaljea ispred nas oživljava i predstavlja svojevrsni poprečni presek ljudskih života na način svojstven samo Bertoltu Brehtu. Nakon Prvog svetskog rata, širom Evrope na sve strane niču spomenici sećanja na junaštvo i pale žrtve, dok na jugu Francuske, u varošici Klošmerlu, nov i ambiciozan predsednik opštine samoinicijativno odlučuje da umesto spomenika, na centralnom trgu, ispred same katedrale podigne impozantni javni wc. Ploveći 1921. godinom, gradske vlasti nas ubeđuju da je ovaj simbol grada sagrađen na korist svih građana i građanki, posebno javnoj higijeni i moralu, tvrdeći, takođe, da je odnos prema toaletima ogledalo nacije. Taj događaj postaje katalizator serije satiričnih lančanih reakcija, od kojih se prvo Klošmerlijanci dele na konzervativce, koji brane grad, i “progresivne” građane, koji prihvataju odluku o javnom wcu kao modernizaciju i neophodnost samoj varoši. Sami sebe dele na urinofiliste i urinofobiste, što dovodi do malog, ali krvavog građanskog rata i masakra, nakon čega Klošmerl ostaje bez Klošmerlijanaca, a zapadna Evropa bez Klošmerla. Šarajući nacinalizmom, feminizmom, borbom za ravnopravnost, pa čak i borbom same individualnost, doživljavamo sukobe tradicionalnosti i modernizacije, civila i crkve, društva i politike, slobode građana, njihove jednakosti i pitanja identiteta.

klosmerl-vrsacka-jesen

U igri scenografije kao makete grada, horskim izlaganjem, kamerom kao budnim okom odgovornosti, svojstvenim jezikom grada i preciznim scenskim pokretom, predstava “Klošmerl” ostavlja trajni uticaj na publiku, postavljajući pitanja sličnosti između nas i same atmosfere francuskog gradića, ali isto tako postavlja pitanje do koje granice smo spremni za ličnu borbu protiv onoga što nam ne odgovara?

“Mi ne živimo u vremenima u kom stvari na kraju budu lepe. I sam kraj predstave, kada se kamera okreće ka publici, a publika počne da aplaudira sama sebi, predstavlja zaokret ka našoj stvarnosti. Kamera je uperena u vas, u Vršac, ili u Beogradu je uperena u Beograd, koji se svakako prepoznaje u novoklošmerlskom kiču. Mi smo Klošmerl. Mi smo krivi za ovo. Mi smo iskoristili i nismo iskorstili svoja građanska prava. Mi smo dozvolili da postanemo Klošmerl. Naša odgovornost je ogromna, oni su iskoristili naš kukavičluk, naše nepoznavanje građanskih prava, iskoristili su naše nulto poznavanje demokratije i sada rade ono što jedino znaju da rade – manipulišu nama čak i kada smo žrtve. Naša je tragedija što se prepoznajemo u stanovnicima Klošmerla, a mogli smo da se prepoznajemo u mnogo hrabrijim i lepšim ljudima.” rekao je reditelj predstave Kokan Mladenović.

Dok dramatizaciju romana potpisuju Dmitrije Kokanov, Maša Stokić i sam reditelj, Kokan Mladenović, klošmerlijanski jezik pripada Dejanu Sredojeviću, muzička atmofera Ireni Popović Dragović, građane Klošmerla čine Paulina Manov, Jovo Maksić, Aleksandar Jovanović, Vesna Čipčić, Branko Janković, Milica Zarić, Ivan Tomić, Milica Milša, Milorad Damjanović, Anja Alač, Slađana Vlajović, Boba Stojimirović i Nikola Malbaša.

Foto: BDP



Povratak na vesti