„Som ceo život provodi na jednoj lokaciji na reci, izuzev ako ga viša sila natera da promeni mesto”


Anja Kulić

Četrnaestog oktobra, ispratili smo premijeru predstave „Najnormalniji čovek na svetu” u Subotičkom narodnom pozorištu, u režiji Milje Mazarak i dramatizaciji Dunje Matić.

Pri ulasku u salu čuje se buka publike, uprkos glumcu koji nas dočekuje na sceni sedeći na kauču braon boje, nalik na one koje naše bake imaju u kućama. Ovo je jedna od onih predstava koje počinju pre nego što se smestite na svoja sedišta.

Glumac Milan Vejnović nepomično sedi samo u sivim boksericama, kao da nestrpljivo čeka da prestanemo da se vrpoljimo u svojim sedištima, a u isto vreme i kao da ima sve vreme ovoga sveta. Pored kauča, na sceni stoje dve drvene komode, frižider i lampe koje prigušenim svetlom „umekšavaju” prostor i uvode nas u unutrašnje stanje glavnog „normalnog čoveka” naše priče − Razbojnika. 

Rajzbojnikov unutrašnji monolog se iskazuje delom glasom iz off-a, kojeg nema previše, jer nema mnogo prepričavanja radnje, a delom preko direktnog glumčevog obraćanja publici, što se pokazalo veoma efektno, sudeći po reakcijama publike. Promena scene se veoma jednostavno rešava kratkim muzičkim segmentom i promenom svetla (što je slučaj i sa ostatkom predstave): gasi se svetlo u publici, zatim predstava počinje.

Sa Razbojnikom scenu dele Policajac (Vladimir Grbić), ujedno i Razbojnikov komšija i otac Male (Hana Grbić), gruba i intenzivna policajka Kim (Nikolina Vujević), duhoviti taksista Nikola (Dimitrije Dinić), koji me na neki čudan način podseća na Tonija Montanu iz Scarface-a. Tu su i Razbojnikov Gazda (Ljubiša Ristović) sa životnim mudrostima i duhovitim opaskama, Rodna (Kristina Jakovljević), Svedokinja (Vesna Kljajić Ristović) i Pravnica (Sofija Mijatović), koja je, pored Razbojnika, naš drugi glavni „normalni čovek” ove priče.

Uopšte, zanimljiva je  odluka da se ovo Tokinovo delo prenese na scenu. Deluje kao da su ovakve obične, životne, „najnormalnije” teme na svetu najteže da se obrade, a da budu zanimljive i da drže publici pažnju. Zato bi emocija u svakom momentu trebalo da bude čista i jasna kako kroz glumu tako i kroz svetlo, muziku, scenografiju itd., jer u ovoj predstavi fokus nije na konkretnim događajima, već je na njihovim posledicama po unutrašnje stanje glavnog lika.

Krivična dela, policija, posao, pas, prijatelji i ljubav se stapaju u jednu konkretnu poruku i nikako ne stoje same za sebe. Ovu predstavu značajnom i bliskom čine ti mali, skoro neprimetni delići života kojima možda ne pridajemo značaj na dnevnoj bazi. Najzapaženiji utisak jeste odnos između Razbojnika i Pravnice. Vejnovićev Razbojnik, koji je impulsivan, mangupast i skoro detinjast, i Sofijina Pravnica, koja je toliko neodovljivo oštra, a u isto vreme toliko topla da su se verovatno svi u publici zaljubili u nju isto koliko i glavni junak. Kroz svaku njihovu scenu oseća se kako uzbuđenje i napetost tako i jedan sklad i mir koji vam se može učiniti kao da remetite svojim prisustvom u publici, da treba da ih ostavite na miru, a u isto vreme kao da je nužno da svedočite tom prizoru. Oseća se i to da je njihova ljubav slučajna posledica stvari koje su se desile mnogo pre njih. Njihove ljubavi ne bi bilo da nije bilo krivičnog dela za koje je razbojnik optužen, da nije bilo policije i svedokinje, da nije bilo mame i tate, i babe i dede, i svega onoga što se desilo pre nego što su oni postojali. Time je rediteljka Milja Mazarak ubola sveden, nepatetičan i nepretenciozan ton, koji je ključan za pričanje ove priče. 

Ova predstava govori o zahvalnosti, o hrabrosti, o ljubavi, o psima, deci, o kafanama i budalama, o rekama i ribama, o tome da u sreći ima tuge, o tome da je okej biti u mulju, pa iz njega izaći i ostalim najobičnijim stvarima koje imamo privilegiju da iskusimo kao najnormalniji ljudi na svetu, pa ko voli, nek izvoli.

Foto: www.suteatar.org


 



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste